BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Dva ratna druga

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Ljiljana Kovacevic
dopisnik Bete iz Banjaluke




BANJALUKA, 24. oktobra 2002. (Beta) - Desetogodissnji Suad Jasarevich zeli da postane moler kad odraste. Tada bi, kako kaze, mogao da prefarba Dom za nezbrinutu decu "Rada Vranjesevic" u Banjaluci, u kome zivi jos od izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, dakle citavu jednu deceniju. Njegov drug Aleksandar Krajisnik, takodje stanar Doma "Rada Vranjesevic", ima 11 godina i ne zna sta zeli da bude kada poraste. Sada zeli jedino da vidi svoju baku koja mu je jedina preostala od rodbine nakon rata. Baka je, medjutim, isuvise stara da bi se brinula o njemu i Aleksandar vec nekoliko godina zivi u Domu.

"Prefarbao bih Dom u zuto", kaze Suad. Na pitanje zbog cega bas u tu boju, kratko odgovara:"Tako mi se najvise svidja". Mozda bi se odgovor mogao traziti u cinjenici da njegovo detinjstvo nije oslikano vedrim tonovima. Odmah po rodjenju u zapadnobosanskom gradicu Kljucu, zbog simptoma cerebralne paralize, prebacen je na lecenje u Banjaluku. Kad je smesten u bolnicu izbio je rat i mali Suad, koga u Domu svi zovu Suljo, nije mogao kuci.

U bespostednom ratu koji je buktao izmedju tri bosanska naroda, Suadovi rodjaci, Bosnjaci, nisu mogli do njega u Banjaluku, najveci grad Republike Srpske. Lekari nisu mogli da ga zadrze u bolnici jer mu se stanje poboljsalo. Tako je, bez ikakvih dokumenata i saglasnosti rodbine, smesten u dom za nezbrinutu decu.

Sa Suadovom porodicom uprava Doma sve vreme rata nije uspela da uspostavi kontakt. Prve vesti o svojim najblizima saznao je tek nakon sto je u Bosni i Hercegovini proglasen mir. Otac mu je poginuo na nekom od ratista, a majka je napustila porodicu sa kojom vise nikada nije ostvarila kontakt.

U poplavi ruznih, dosla je i jedna dobra vest - Suad u Kljucu ima baku i sestru Seherezadu. "Moja sestra je sada sedmi razred. Sada cesto sa njom i bakom razgovaram telefonom, poslao sam im i svoje slike. Ovih dana doci ce da me vide", kaze on.

Suad zna da je u Bosni bio rat, ali sva njegova zivotna saznanja vezana su za Dom. Zna i da je vecina bosnjacke dece napustila Dom i Republiku Srpsku cim se zavrsio rat i cim su mogli da bezbedno stignu do svoje rodbine u drugom bosanskom entitetu, odnosno Federaciji Bosne i Hercegovine. "Moje je ime Suad, ali svi me zovu Suljo", kaze on i dodaje da nema nikakvih problema sa decom i zaposlenima u Domu zato sto je Bosnjak.

Suad kaze da cesto razmislja kako, tamo negde, iza vrata doma, u nekom drugom svetu zivi njegova sestra, za njega jos nestvarna i nevidljiva. "Cesto mislim o tome da li licim na svoju sestru. Jedva cekam kada ce ona i baka doci. Baka tesko zivi, stara je i ne moze da se brine o meni. Ostacu u Domu, ali cu od sada cesto ici kod njih u Kljuc", prica decak.

Decake Suada i Aleksandra, zatecene usred ratnog meteza bez porodica i podrske, ratna tragedija i zajednicka nesreca su ujedinili. U njihovoj decjoj svesti, ostavljenoj bez zastite usred krvavog meteza koji se hranio medjunacionalnom mrznjom, naslo se mesta za sasvim drugacija osecanja - medjusobno zblizavanje i razumevanje.

Aleksandar ne poznaje svog oca, jer je on napustio njega i majku pre nego sto je Aleksandar i rodjen 1991. godine. Sa dve godine, sa majkom napussta Olovo, koje je bilo pod kontrolom muslimanskih snaga i odlazi u Nevesinje, na teritoriju pod kontrolom Srba, gde mu zivi baka. "Bio je rat, i mama i ja smo morali otici iz Olova. Znas, tamo sam rodjen, ali se ne secam kada smo iz njega otisli, jer sam bio jako mali", kaze on.

Ubrzo nakon izbeglistva, Aleksandova majka je poginula. Aleksandru je ostala baka koja se, i pored najbolje volje, o njemu nije mogla starati. "U Domu sam vec nekoliko godina. Sada je dobro, nikada nije dosadno, imam dosta drugova, a najvise volim da igram fudbal", kaze on.

Na pocetku se tesko prilagodjavao novoj sredini. Patio je za kucom, pa su, nakon samo nekoliko dana boravka, morali da ga vrate kod bake. Ali, baka nije mogla da se brine o njemu, pa se vratio u Dom. "Ovde su mi obecali da ce mi omoguciti da posetim baku. Mnogo, mnogo sam je pozeleo", kaze Aleksandar i ponavlja da je susret sa bakom jedino sto u ovom trenutku zeli.
Suad i Aleksandar ne zele mnogo da razgovaraju o ratu. Rat je za njih rat i ne zele ili ne mogu da ga poblize odredjuju. Zajedno trce na novu partiju fudbala.

Njihov svet sada cini lepo uredjena zgrada Doma "Rada Vranjesevic" od crvene fasadne cigle. Ispred je veliko igraliste sa travnjakom. Posetioce na ulazu docekuje dezurni, takodje sticenik doma. On vodi racuna o tome ko ulazi i izlazi iz zgrade. U Domu postoje pravila ponasanja i kucni red koga se svi pridrzavaju. U toj ustanovi, jedinoj takve vrste u Republici Srpskoj, trenutno je smesteno 134-oro dece razlicite dobi. Najmladji sticenik je jednomesecna beba, najstariji su osmoro studenata, za cije je skolovanje Dom izdvojio novac.

"Imamo decu iz svih delova Republike Srpske, imamo decu iz Federacije BIH, odnosno, nekadasnjih delova RS koji su nakon Dejtona pripali Federaciji BIH, kao i decu iz Hrvatske, sa prostora nekadasnje Republike Srpske Krajine", kaze direktor Doma Danko Ponjarac.

Oko 60 odsto sticenika nema roditelje, dok su ostala deca zbrinuta u tu ustanovu posto poticu iz socijalno ugrozenih porodica ili su im roditelji alkoholicari i nervni bolesnici. Umesto oceva i majki, o njima brine 48 zaposlenih. U Domu ima najvise srpske dece, ali ima i malih Bosnjaka i Hrvata. Direktor tvrdi da svi zive pod istim uslovima i da niko ne pravi razliku medju njima.

Prema zvanicnim podacima, u RS ima 310-oro dece koja nemaju nijednog roditelja, ali zvanicno ne postoji kategorija "ratne sirocadi". Sticenike Doma "Rada Vranjesevic", a medju njima i Suada i Aleksandra, kada zavrse srednju skolu i postanu punoletni, ceka novo poglavlje zivota u kome ce o sebi morati da odlucuju sami.

Detinjstvo su ziveli bez roditeljske ljubavi i bez sopstvenog doma. U Domu su jedni uz druge i uz pomoc vaspitaca, pronasli svoj mali svet, ne savrsen, ali bezbedan i miran. Jedan od sticenika, koji je iz Doma izasao 1974. godine, nedavno je tamo doveo svog sina da mu pokaze gde je odrastao. Drugi, opet, odu i vise se nikada ne vracaju tamo gde su proveli detinjstvo. "I jedno i drugo je ljudski", kaze direktor Doma Danko Ponjarac.

(kraj)