BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Tirana: Homoseksualci - ljudi van zakona

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija, u okviru Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope.

Ben Andoni





TIRANA, 24. septembra 2002. (Beta) - Baskim Arapi popio je 17. avgusta 2002. otrov i samo nekoliko sati docnije umro u jednoj bolnici u Tirani, glavnom gradu Albanije. Kraj njegove postelje bio je jedino njegov partner sa kojim je Arapi ziveo 12 godina. Na sahrani se okupilo svega nekoliko ljudi. Nijedan clan najblize porodice niti rodjak nije dosao da oda postu preminulom. Umro je napusten i prezren od vecine albanskog drustva. Samo zato sto je bio predsednik Udruzenja homoseksualaca Albanije.

"Stanovnistvo u Albaniji je izrazito antihomoseksualno nastrojeno. Poslednje ankete javnog mnjenja pokazuju da nas ogromna vechina gradjana vidi kao bolesne ljude. Ako se javno deklarisemo kao homoseksualci, ne mozemo da dobijemo pristojan posao, odrekne nas se porodica. Samo Albanci znaju kako je tesko kada te se odrekne cela porodica", kaze Naser Almalek, sekretar Udruzenja homoseksualaca. On je jedan od retkih clanova te organizacije koji sme otvoreno i pod punim imenom da prica za medije.

Udruzenje homoseksualaca pokussalo je da dostojno sahrani Arapija. "Pokusali smo da sami nesto priredimo. Organizovali smo bdenje u prijateljevoj kuci, u skladu sa nasom tradicijom. Prikupili smo nesto novca, uz pomoc prijatelja iz Italije i organizovali sahranu", kaze Almelek. Dok prica, opussteno stoji u baru "La Volja" u blizini centra Tirane. Ima oko 30 godina i arapskog je porekla. Zubar je i diplomirao je u Pristini, na Kosovu. Njegova kosa je crna, sveze ofarbana. Ne plasi se da odmeri svakog muskarca u baru. Trg ispred bara je prepun mladica u koje zamisljeno gleda.

Almelek ne zeli da navede mesta gde se okupljaju homoseksualci u Tirani. Plasi se da ce ugroziti njihovu bezbednost, jer se desavalo da budu premlaceni ukoliko se otkrije na kojim lokacijama se okupljaju. Obicno su to parkovi u koje homoseksualni parovi dolaze iskljucivo nocu.

Almalek kaze da se homoseksualci u Tirani sluze odredjenim siframa kako bi se prepoznavali i dogovarali sastanke. Medjutim, zbog bezbednosti ne zeli da pokaze nijedan. "Porodice nassih clanova obicno ne zele da znaju sta njihovi sinovi rade. Ako homoseksualci svoju seksualnost drze u tajnosti, iza zidova, uglavnom je sve u redu. Porodice ih se ne odricu. Medjutim, cim neko javno kaze da je gej, porodica ga odbacuje. To je ogroman pritisak. Arapi nije mogao da ga izdrzi. Zbog toga se i ubio", pojasnjava Almalek situaciju u kojoj se nalazi albanska gej populacija.

Ali, u nevladinim organizacijama koje se bave ljudskim pravima u Albaniji kazu da su albanski mladichi cesto spremni da zloupotrebe Udruzenje homoseksualaca kako bi iz zemlje pobegli u inostranstvo. Almalek potvrdjuje da je bilo takvih problema. "Pre izvesnog vremena, trebalo je da prisustvujemo jednoj znacajnoj manifestaciji gej udruzenja u SAD. Troskovi putovanja i smestaja su bili placeni, ali bilo je zaista tesko dobiti americke vize. Razlog je bio jasan: nasi clanovi su mladi ljudi i postojala je velika verovatnoca da ce neki od njih odluciti da ostane u Americi. Ovaj slucaj pokazuje da je kredibilitet nase organizacije umanjen medju diplomatskim predstavnicima u Tirani", zakljucuje on.

Sumnje koje stizu iz nevladinih organizacija najrecitije potvrdjuje Arip Selimi, nekadasnji fudbaler kluba "Partizani" iz Tirane. Nije mogao da pronadje angazman u inostranstvu, a nije zeleo da ostane u Albaniji. Zelja da ode u inostranstvo bila je glavni razlog da se uclani u Udruzenje homoseksualaca. "Nisam imao izbora", kaze uz osmeh Selimi, dok opusteno sedi u jednom baru u Tirani. U Albaniji je na odmoru, a poseduje albanski i pasos jos jedne zemlje.

"Ako hocete da napustite ovu zemlju, morate biti spremni na sve. I ja nisam bio jedini koji je uradio ovako nesto", kaze on. Selimi je preko Udruzenja homoseksualaca dobio poziv jednog stranog gej udruzenja. Tako je i dobio vizu. Ne zeli da prica o svom cclanstvu u Udruzenju homoseksualaca. Samo se smessi i menja temu narucujuchi novu turu picha. "Sta cete, teska su vremena ovde u Albaniji. Treba se odluciti - ponos ili viza. To nije lak izbor", komentarise Selimijevu odluku Almalek.

Udruzenje homoseksualaca ima 30 aktivnih clanova i oko 200 aktivista, a na razgovor sa novinarima pristao je jedino Almalek. O polozzaju homoseksualaca u Albaniji govori i ccinjenica da je do 1995. godine homoseksualnost bila tretirana kao zloccin. Cclan 137. Krivicnog zakona je predvidjao kaznu i do 10 godina zatvora za one za koje se utvrdi da su homoseksualci.
Clan Krivicnog zakona koji je predvidjao zatvorske kazne za homoseksualce izmenjen je u junu 1995. godine, neposredno pre nego ssto je zvaniccno registrovano Udruzenje homoseksualaca. "Nasa najveca pobeda desila se u januaru 1995. godine kada je parlament legalizovao homoseksualne veze. Zakon sada predvidja kazne samo u slucaju prinudnih homoseksualnih odnosa i onih koji ukljucuju maloletnike", kaze Almalek.

Pojedini clanovi Udruzenja albanskih homoseksualaca dobili su i medjunarodna priznanja za svoj rad. "Nasa zajednica u Albaniji je najvece medjunarodno priznanje dobila 1995. godine kada je Genc Dzz, jedan od nasih clanova, dobio 'Filip di Suco' nagradu za ljudska prava u Vasingtonu", priseca se Almalek. Medjutim, njegov lice dobija setnu grimasu dok priznaje da je i Genc Dzz. nakon toga odlucio da ostane u inostranstvu. "To je bio veliki korak nazad za Udruzenje i to je motivisalo brojne mladice da slede njegov primer. Ali, to se vise ne desava", kaze Almalek.

(Kraj)