BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Banjaluka: Izgubljene godine

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Ljiljana Kovacevich
dopisnik Bete iz Banjaluke

BANJALUKA, 17. decembra 2002. (Beta) - Ivan, Alen i Renato rade na polju samostana Marjanovac kod Aleksandrovca, u blizini Banjaluke, glavnog grada Republike Srpske, srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini. Ivan je iz Beograda (Srbija), Alen iz Zenice (BiH), a Renato iz Splita (Hrvatska). Sva trojica u samostanu pokusavaju da se odviknu od istog zla - zavisnosti od narkotika.

U Marjanovcu trenutno boravi 45 mladica iz svih bivsih jugoslovenskih republika koji pokusavaju da se kroz grupnu terapiju potpuno oslobode zavisnosti. Casna Marijana, koja u samostanu radi kao terapeut, kaze da manastirska zajednica nije nikakva klinika i da se u njoj ne sprovodi nikakvo psihijatrijsko lecenje. Programkolektivne terapije bazira se na savladavanju navike. "Svaka navika je opasna, jer porobljava coveka", kaze ona.

Centar u Marjanovcu radi u sklopu Zajednice "Susret", humanitarne organizacije koju je pre deset godina u Splitu osnovala Bernadica Juretic. Terapija se uglavnom bazira na strogom rezimu zivota ljudi koji tamo potraze pomoc. Disciplina u Zajednici je slicna vojnickoj - rano se ustaje, obavezne su jutarnje vezbe, radi se preko celog dana. Uglavnom se radi na odrzavanju samog centra, ali ima dosta i poljoprivrednih radova na imanju samostana. Za subotu popodne rezervisane su zabavne, sportske i kulturne aktivnosti. Nedelja je jedini "slobodan" dan.

U samostan njegovi buduci sticenici dolaze iskljucivo na preporuku. Ne postoje odredjeni uslovi za prijem u Zajednicu. Obavezno je jedino da sticenik, ili njegova porodica, snose polovinu troskova rehabilitacije. Verska, nacionalna ili etnicka pripadnost nisu uslovi za pristupanje Zajednici. Sticenik samo mora da se strogo pridrzava pravila samostana. U suprotnom, uvek moze da prekine terapiju i napusti Zajednicu. Program, inace, traje dve godine.

Ivan, Alen i Renato verovatno se nikada ne bi upoznali da se nisu nasli u istom lecilistu. Sada su postali dobri drugovi koji se sa ostalim sticenicima pomzu kako bi se sto pre odrekli svoje zavisnosti. O ratu u Bosni, u kojem su ucestvovali njihovi narodi, ne zele da pricaju. Sva trojica su u to vreme bili u takvim licnim problemima da gotovo nisu znali sta se oko njih desava. Sada zajednicki pokusavaju da nadoknade sve dobro sto su propustili u dosadasnjem zivotu.

Alen je Bosnjak iz Zenice, ima 28 godina, a u Zajednici je vec osam meseci. On, kao i ostali sagovornici, ne zeli da mu se pominje prezime u medijima. Pre dolaska u Marjanovac nigde se nije lecio. Kaze da je poceo da se drogira pre 12 godina, uzimanjem lakih droga - marihuane, hasisa, uz konzumiranje alkohola. "Tako je teklo jedno odredjeno vreme dok nisam poceo uz alkohol uzimati razne vrste tableta u sve vecim i vecim kolicinama", kaze on.

Pre cetiri godine Alen je poceo da upotrebljava heroin, a otprilike u isto vreme je dobio i sina. "Moj problem je tako postao jos veci, jer je trebalo da se brinem o svojoj porodici. Umesto toga isao sam drugom stranom, prodavao sve sto sam stigao iz kuce kako bih imao za drogu...", kaze on.

Alen navodi da je u samostan dosao samovoljno, ali priznaje da je to bila iznudjena odluka. "Covek jednostavno bude steran u kut i onda dodje. Ja sam u Zajednicu dosao kada su se nagomilali problemi i sa porodicom i sa zakonom. Ovde ucim da idem kroz zivot onako kako
treba, a ne da padam na prvim problemima", kaze Alen.

Renato (30) je u samostan dosao iz Splita pre 20 meseci. Sada je pri kraju dvogodisnjeg programa odvikavanja od zavisnosti. I ranije je na slican nacin pokusavao da se isceli, ali nikada nije stizao do cilja. "Problem je sto tada nisam imao cvrstu odluku. Imao sam neke svoje filmove, da cu to sam resiti. Nisam slusao sta mi se govorilo u Zajednici. Ovaj put sam prihvatio ozbiljno i nadam se da ce sada sve biti u redu", kaze on.

"U srednjojskoli sam pusio marihuanu i hasis, smatrao sam da sam kul, zeleo sam da budem drugaciji. Kada sam prvi put dosao u kontakt sa heroinom probao sam ga i od tada sam ga konstantno uzimao", kaze Renato, priznajuci da se jedno vreme i sam bavio preprodajom hasisa i marihuane kako bi zaradio novac za heroin.

"Nije lako izaci iz pakla droge. U Zajednici imamo priliku da to menjamo. Mi jednostavno u zivotu nismo prosli neke faze kroz koje su prosli nasi vrsnjaci koji nisu bili ovisni. Droga potpuno unistava karakter i ovisnik nema nista osim ovisnosti", prica Renato.

Ivan (27) je iz Beograda, a u samostan je dosao pre godinu dana. U Srbiji je pokusao da se leci u svim zdravstvenim ustanovama za koje je znao. Kada takva vrsta lecenja nije uspela, otisao je u jednu Zajednicu u Medjugorje. Tamosnja zajednica bila je vise okrenuta religiji, pa nije izdrzao takav tretman i napustio ju je nakon godinu dana. Ubrzo potom je ponovo "pao" i jos dublje utonuo u zavisnost. Kaze da je u Marjanovcu nasao nadu i spokoj.

"Program koji se ovde sprovodi je dosta prihvatljiv za svakog coveka s ulice kome je neophodna pomoc. Ovde covek upoznaje samog sebe", kaze Ivan. I njegova prica o pocecima uzimanja droge slicna je hiljadama drugih. Sve je pocelo opijanjem i pusenjem marihuane, a zavrsilo se svakodnevnim uzimanjem heroina. Ivan je na heroinu bio svaki dan osam godina. Njegovi roditelji nisu znali da je zavisnik sve dok se nisu pojavili problemi sa novcem. A tada je vech bilo kasno.

Mladi ljudi koji pokusavaju da se izlece Zajednicu dozivljavaju kao jedinu nadu, ali lokalne vlasti i susedi sa podozrenjem gledaju na ono sto se zbiva u smaostanu. Ministarstvo zdravlja i socijalne zastite RS je prossle godine pokrenulo incijativu da se zabrani rad Zajednice,
navodeci da samostan nikada od zvanicnih institucija nije trazio dozvolu za rad takve vrste ustanove.

Jedan od suseda samostana kaze da mestani samo znaju da su "tamo neki drogerasi". "Vidimo ih kako rade u polju. Ne znamo ko su i odakle su, a da vam pravo kazem i ne interesuje nas. Vidimo samo da su pod okriljem Katolicke crkve", kaze Mitar Adzic, zitelj Marjanovca, naseljenog uglavnom Srbima pravoslavcima. Adzic sumnjicavo vrti glavom kada mu se pomene da se mladici u samostanu odvikavaju od droge. "Zna se kako se i gde odvikava od droge. Pa valjda je to posao doktora, a ne Crkve", kaze on.

Casna Marijana ima razumevanja za sumnje okoline, jer je proteklo svega nekoliko godina od krvavog rata u Bosni i Hercegovini. Kaze da je to ne zabrinjava previse, jer samostan nije imao nikakvih problema sa susedima. Ne zeli da ozbiljnije komentarise ni inicijativu Ministarstva zdravlja RS jer ona nije naisla na podsku.

Casna Marijana potvrdjuje da sticenici Zajednice, po programu oporavka, ne kontaktiraju sa okolinom. I kontakti s porodicama svedeni su na minimum. "Terapija traje dve godine i u tom periodu kontakti sticenika sa okolinom svedeni su na minimum. Sa clanovima porodice
mogu se sresti tri puta godisnje. Jedino su pisani kontakti neogranicni. Telefonski razgovori obavljaju se pod nadzorom i to u vreme praznika", kaze casna Marijana.

Ivan, Alen i Renato vracaju se sa polja. Sva trojica kazu da zivot za njih tek pocinje.

(kraj)