BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Porodice nestalih: Agonija neznanja

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija, u okviru Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope.


Sandra Caric - dopisnik Bete iz Zagreba
Marija Prijic - Sladic - novinar Bete







ZAGREB/BEOGRAD, 10. septembra 2002. (Beta) - Radivoje Simovic iz Crne Gore i Katica Majic iz Vukovara (istocna Hrvatska) vec deset godina dele istu bol. Radivoje trazi svog brata Ratka, nestalog dok je kao rezervista Jugoslovenske narodne armije bio na ratistu u Bosni, a Katica jos od 1991. godine ne zna sta je sa njenim sinom Robertom koji je kao pripadnik hrvatske vojske nestao u Vukovaru, kada su srpske snage zauzele taj grad.

Radivoje i Katica, kao i stotine drugih ljudi u Jugoslaviji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini koji tragaju za rodjacima i prijateljima nestalim u ratovima vodjenim tokom devedesetih, ne znaju jedno za drugo.

Iako dele isti bol i imaju isti cilj - da utvrde sta je sa njihovim najblizima, porodice nestalih su ostale duboko razdvojene jazom iskopanim tokom ratnih godina. U Udruzenju nestalih Srba kazu da se porodice nestalih iz Srbije i Hrvatske srecu samo na nivou delegacija udruzenja i na medjunarodnim skupovima. Sekretar Udruzenja Trajko Prokic kaze da ne zna nijednu porodicu Srba koja svoje nestale pokusava da pronadje saradjujuci sa nekom porodicom iz Hrvatske. Zasto je to tako, ne moze da objasni.

"Moj brat je nestao 1992. godine u Bosni i Hercegovini. Prema svedocima, neposredno nakon toga bio je ziv, zarobljen u splitskom zatvoru Lora. Zatim gubimo svaki trag, a njegova supruga i cerke i danas slave njegov rodjendan i svakodnevno mu se nadaju", pocinje pricu Radivoje Simovic, brat nestalog Ratka.

Ratko Simovic je imao 28 godina kada je, kao rezervista Jugoslovenske narodne armije, nestao kod Mostara. Ratko je ziveo u Niksicu, Crna Gora. Da se nije odazvao pozivu u svojoj bi zemlji bio proglassen za dezertera i izdajicu. Kada je nestao, njegovoj porodici niko nije pomogao. Tek pre dve godine, kada je promenom zakona predvidjena socijalna pomoc i za porodice nestalih, a ne samo poginulih, Ratkove cerke i supruga pocele su da dobijaju skromna mesecna primanja. Do tada, drzava, ista ona koja je Ratka pozvala u rat, bila je gluva za problem i materijalne teskoce njegove porodice.

Dok prica o nestalom jedincu sinu, Katica Majic zadrzava suze i ne krije da joj je pronalazenje Roberta ili barem njegovog groba jedini smisao i svrha postojanja. "Za to zivim, to je jedino cemu se nadam", govori Katica, koja traga vech 10 godina.

Robert je imao 21 godinu kada je nestao. Prethodno je, kao pripadnik hrvatske vojske, bio ranjen od iste granate koja je ubila njegovog oca. Prema prici majke, Roberta su srpski vojnici odveli iz vukovarske bolnice gde se lecio od povreda, a nakon toga ga "niko nikada nije video".

Sukobi u Hrvatskoj zavrseni su 1995. godine, ali za mnoge porodice taj rat jos traje. Hrvatska od Jugoslavije trazi 1.368 nestalih lica, dok Beograd od suseda trazi 520 jugoslovenskih drzavljana i 2.700 Srba iz Hrvatske. Zivot ide dalje, i u Jugoslaviji i u Hrvatskoj, drzave polako obnavljaju odnose, ljudi sa obe strane sve cesce putuju. Porodice nestalih, svaka na svoj nacin, pokusavaju da se uklope u novu stvarnost, ali su svakako medju onima koji che najteze preboleti sve sto se dogodilo.

"Mozda je Ratkova supruga pogresila sto je devojcice odgajala kao da je on ziv, sa sigurnoscu da ce se vratiti jednog dana. Njima danas ne smes ni da spomenes da to mozda nece biti tako. Jedna Ratkova cerkica imala je nepunih godinu dana kada je on nestao, druga nije bila ni rodjena", kaze Radivoje Simovic.

"Svaki dan je agonija, nikad ne prestanes da se nadas, moze da prodje i milion godina, ali sve dok ne sahranis i ne ozalis ti se zapravo ne miris i ne verujes... Tesko je nastaviti normalan zivot sa tolikom boli i neizvesnoscu... Uglavnom se hvatas za svaku slamku i verujes u, sto godine vise odmicu, nemoguce...". prica on.

"Prvih dana njegovog nestanka, nadao sam se da ce uskoro doci jer rat jos nije bio ni poceo. Zatim sam, prema svedocenju da je u zatvoru, ziveo u stalnom uzasu kako je proziveo secenje uha, maltretiranje, urezivanje znakova na celu i svaku drugu torturu kojoj je bio izlozen. Pitao sam se kako ziv covek to uopste moze da podnese i svake noci legao bih sa najstrasnijim mislima. Danas se sve manje nadam, ali ipak ga svakog dana iscekujem... Ponekad se pojave slucajevi koji ti uliju nadu, kao sto su na primer, dvojica zatvorenika iz hrvatskih zatvora koji su se pojavili nakon nekoliko godina nestanka, a nisu bili nigde evidentirani kao zarobljenici. Ili covek koji je pronadjen u psihijatrijskoj bolnici u Srbiji, dok je porodica iz Hrvatske deset godina pre toga otvorila zahtev za trazenje... To su slucajevi koji su se zavrsili srecno i koji, iako su retki, odrzavaju veru...", govori Radivoje, inace predsednik Udruzenja roditelja i porodica uhapsenih, zarobljenih i nestalih lica SRJ.

Radivoje je u potrazi za nestalima stigao do najvisih drzavnih organa, svih nadleznih medjunarodnih organizacija, bilo koga ko je mogao da da nekakav odgovor... "Konkretnog odgovora za vechinu slucajeva nema. Stavisse, u poslednjih sest godina Hrvatska nije dala nijedan podatak za nestale u poccetnim godinama rata. Kasnije su se dogodile vojne akcije "Bljesak" i "Oluja" koje su potisnule sluccajeve iz 1991. i 1992. godine. Zatim su usledili problemi na Kosovu i prvi nestanci su jos dublje gurnuti u zapecak. A roditelji se jos nadaju. Postoje majke kojima ne smes ni da spomenes mogucnost da je njihovo dete mrtvo. S druge strane, svi bismo najvise voleli da konacno saznamo istinu, ma kakva god da je. Zato i zahtevamo da se otvori DNK-a laboratorija kako bi najblizi srodnici dali krv za analizu. Sto vreme vise odmice, teza je i primena te metode, jer se desava da roditelji nestalog, na primer, umru, a ostali srodnici se odsele u inostranstvo...", prica on.

I Katica Majic kaze da je svoj zivot posvetila pronalazenju sina Roberta, cineci sve da dodje bar do nekakvog traga i informacije koja bi joj pomogla. Veliki broj ranjenika iz vukovarske bolnice ubijen je i sahranjen u masovnoj grobnici na Ovcari u blizini Vukovara. Vecina ekshumiranih tela iz te grobnice identifikovana je, ali za njih joss 18 ne zna se ime. Katica je medju prvima dala krv za DNK-a analizu, ali rezultati jos nisu gotovi.

"Mozda je njegovo telo medju 18 neidentifikovanih sa Ovcare, mozda je odveden u neki od srpskih zatvora i tamo ostavljen da umre od infekcije rana. A mozda je medju telima koja su otplutala niz Dunav...ili je medju onima koja se danas cuvaju u Novom Sadu...", razmislja Katica.
Nesrecna majka apeluje na sve koji imaju neku informaciju o Robertu da joj se jave, isticuci da bi za identifikaciju tela pomogao njegov zdravstveni karton koji je ostao u kasarni u Urosevcu. Ona se prisetila i broja telefona Robertovog druga iz tog perioda, izvesnog Pedje iz Kule kod Backe Palanke kojeg je zamolila da joj se javi, ukoliko nesto zna o njenom sinu.

Medjunarodne humanitarne organizacije su minulih godina ulozile ogroman napor u potrazi za nestalima, ali se, prema podacima Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) i dalje nista ne zna o ukupno oko 25.000 ljudi sa podrucja cele bivse Jugoslavije. Postoje, cak, i pesimisticke procene prema kojima bi broj nestalih mogao da bude i 40.000. Koordinator za nestale u beogradskoj kancelariji MKCK-a Fransoa Blansi takve procena zasniva razlici u kriterijumima za otvaranje zahteva za trazenje koje ima MKCK u odnosu na neke druge organizacije.

U Republici Srpskoj ekshumirano je 266 tela prosle godine, a samo su 32 bila na listi nestalih MKCK-a, naveo je kao primer Blansi. On je istakao znacaj medjudrzavne saradnje u resavanju tog problema i podsetio na nedavno zapocet zajednicki rad Hrvatske i Jugoslavije na identifikaciji leseva iz takozvane kninske grobnice.

Blansi je, takodje, ukazao i na potrebu za stvaranjem jedinstvene liste nestalih u Hrvatskoj, kao sto je vec uradjeno za Bosnu i Hercegovinu i Kosovo. U tom procesu, kao i prilikom identifikacije, najvaznije je stvaranje poverenja, istakao je Blansi, upozorivsi da porodice nestalih cesto ne zele jedinstvenu knjigu podataka jer tvrde da "ne mogu zrtve biti zajedno sa dzelatima".
Prema Blansiju, porodice cesto ne zele da prihvate smrt identifikacijom odredjenih predmeta. Iako bi to resilo neizvesnost, oduzelo bi i svaku nadu i porodice radije cekaju najsigurniju DNK-a analizu, ili se slepo drze prica o tajnim zatvorima gde su, navodno, njihovi najdrazi, objasnio je Blansi.

"Prosle godine, tokom pobune zatvorenika u Srbiji, porodica osobe koja je nestala 1992. ili 1993. godine prepoznala je svog clana na jednoj od fotografija pobunjenih zatvorenika. Fotografija je objavljena u novinama u Bosni i Hercegovini, odakle je i porodica. Nakon njihove reakcije, MKCK je proverio podatke zatvorenika i utvrdio da to nije ta osoba. Ali porodica nije verovala. Zato je napravljen izuzetak - omogucen je susret porodice nestalog i zatvorenika kada se porodica konacno i uverila da to nije trazena osoba", ispricao je Blansi.

Delegat MKCK-a je, kao jedno od najtezih iskustava, naveo primer kada je, na pocetku rata u Bosni i Hercegovini, morao da ode do jedne majke i saopsti joj da je potvrdjena smrt njenog sina. Majka je, osim toga, bila i izbeglica, smestena u kolektivnom kampu i nije bilo olaksavajuce okolnosti za taj zadatak. "Nema nacina da se pripremis, nista ne moze da ublazi to sto moras da kazes, to sto se dogodilo", ocenio je Blansi.

Na pocetku sukoba drzavne komisije i medjunarodne organizacije cesce su razmenjivale zarobljenike. Vremenom, njihov rad se uglavnom sveo na identifikaciju i razmenu leseva. A mir, iako su borbe odavno zavrsene, nije stigao u vise desetina hiljada domova. U njima je svaki dan agonija. Zato je neophodna hitna identifikacija svih pronadjenih leseva, kao i ekshumacija svih pronadjenih grobnih mesta. I, naravno, potraga za svima onima koji jos nisu otkriveni.

Drzavne komisije svih sukobljenih strana na prostoru bivse Jugoslavije izjasnile su se da su spremne da rade na resavanju tog problema. Medjutim, upozorenja sa svih strana govore da ce za to biti potrebno mnogo vremena i novca. Do tada u nekoliko hiljada domova sirom bivse Jugoslavije i dalje ce tinjati nada.