BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Poslednji srpski ucenik iz prizrenske opstine
Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Haris Velijevic
dopisnik Bete iz Prizrena

STRPCE, 18. februara 2003. (Beta) - Petnaestogodisnji Petar Petrovic gotovo godinu dana bio je jedini i poslednji srpski ucenik iz kosovske opstine Prizren, koju su Srbi masovno napustili nakon rata 1999. godine. Petar i njegov stariji brat Sinisa su bili jedina deca medju nekoliko Srba ostalih u selu Musnikovu. Lokalna skola je zatvorena, a njihovi drugovi su otisli sa roditeljima i skolovanje nastavili negde u centralnoj Srbiji ili srpskim enklavama na Kosovu.

Petar i Sinisa, koji je u medjuvremenu tragicno nastradao, nisu ni mogli ni zeleli da skolovanje nastave u albanskim ili bosnjackim skolama u prizrenskoj opstini. Od dolaska medjunarodnih snaga na Kosovo, Petar osnovnu skolu pohadja tako sto mu porodica nabavlja udzbenike i potom sam uci, a zatim na kraju godine vanredno polaze ispite u dvadesetak kilometara udaljenoj skoli u srpskoj enklavi Strpce. Petar je sada najbolji djak prvog razreda medicinske skole u toj enklavi.

Petar kaze da je njegova porodica izuzetno tesko zivela nakon rata, ali da ih niko nije napadao. Hranu su im najcesce donosili predstavnici Medjunarodnog crvenog krsta. U Musnikovu je cesto nestajalo struje, zapravo su vise bili bez nje nego sto su mogli da koriste elektricnu energiju. Najteze mu je, medjutim, padalo to sto prakticno nisu smeli da izadju iz dvorista porodicne kuce.

Bivsi sused porodice Petrovic Momcilo Ilic, koji se 1999. godine preselio u srpsku enklavu u Strpcima, pokusao je da pomogne deci oko skolovanja. Uspeo je da pronadje ucitelja spremnog da dolazi u Musnikovo i tamo poducava poslednja dva srpska djaka, ali je plan propao jer UNMIK nije mogao ucitelju da garantuje da ce svakodnevno bezbedno prolaziti dvadesetak kilometara od mesta u kome je ziveo do Musnikova.

"Iz UNMIK-a su braci Petrovic govorili da napuste Kosovo i skoluju se negde u Srbiji. To su govorili i njihovim roditeljima i meni, iako sam ja nudio prosvetni kadar koji bi odlazio u Musnikovo i tamo im drzao nastavu", kaze Ilic. Tako su Ilic i porodica Petrovic odlucili da im dostave udzbenike u Musnikovo, a da decaci ispite polazu vanredno u skoli u Strpcu.

Petar kaze da su cesto ucili uz svece. Misli da je njemu bilo lakse jer je imao starijeg brata koji je mogao da mu pomaze da savlada gradivo. Ali, kaze, bilo je jako cudno uciti bez pomoci druge dece ili ucitelja. Nije bilo nikoga koga su mogli da pitaju za pomoc, od koga da prepisu zadatke.

Petrov brat Sinisa utopio se u bazenu hotela Narcis u blizini Strpca, gde su deca boravila nekoliko dana tokom letnjeg raspusta. Sinisa se utopio samo dan pre nego sto je trebalo da krene u prvi razred srednje skole. Petar kaze da je bio izuzetno vezan za brata i da je poceo da razmislja da li uopste vredi nastaviti skolovanje zatocen u dvoristu u Musnikovu.

"Ubrzo mi je umro i deda. Tada sam resio da jos zesce ucim. Mislim da bih poludeo da nije bilo knjiga. Strasno je kada nemate sa kim da se igrate, pricate o knjigama. I dalje mi mnogo nedostaje Sinisa", kaze Petar.

Petrov otac Sreten kaze da mu je bilo veoma tesko da nagovori dete da, nakon sto je zavrsio osnovnu skolu, ode u Strpce i nastavi skolovanje. "Sta ce ovde. Ko zna kada ce se u Musnikovu opet normalno ziveti. A kad sve bude u redu, uvek moze da se vrati. Trebace nam doktori", kaze on.

Na prijemnom ispitu za medicinsku skolu, Petar dobija najveci broj poena od svih kandidata. Iako u Strpcu zivi u hotelu Junior, gde su smestena raseljena lica iz Prizrena i nema dobrih uslova za rad, u razredu je najbolji djak.

"Jedva cekam da me cika Momcilo vikendom kolima preveze do Musnikova. Voleo bih tamo da zivim kada bih, kao i ranije, imao drustvo, da normalno idem u skolu gde sam isao. Voleo sam da setam pored reke. U Musnikovu ima divnih terena za fudbal ili skijanje. Obuzmu me zmarci kada se toga setim", kaze Petar o svom rodnom kraju.

Ne zali se mnogo na smestaj u hotelu u kojem zivi sa porodicom Ilic. Lakse mu je jer ima drustvo i drugu decu sa kojom moze da se igra. U hotelu je ponekad bucno, nemaju svoj toalet, nije lako da se uci. Ali, Petar je vec navikao da se skoluje u krajnje teskim uslovima, uz svece. "Sada ovde moram da ustajem rano. Za mene i cika Momu uzimam hleb i hranu koju nam dele. Ukoliko ne odem za mene nema sledovanja", kaze Petar.

On joss kaze da bi nakon srednje skole voleo da upise Medicinski fakultet. "Moj brat i ja mastali smo da kada odrastemo zavrsimo fakultet i pomognemo mestanima Musnikova da zive bolje. Valjda ce doci bolja vremena dok ja ne zavrsim fakultet i ispunim nas san", prica ovaj petnaestogodisnjak.

Medjutim, povratak Petra i drugih srpskih ucenika iz prizrenske opstine je jos dalek. U prizrenskoj kancelariji UNMIK-a kazu da je odelenje za edukaciju ukinuto pre nekoliko meseci. Sluzbenica te kancelarije Fej Vulej premestena je i sada radi u civilnoj administraciji neke druge opstine na Kosovu. Sve kompetencije, kazu u UNMIK-u, sada je preuzela opstinska vlast. U sedistu SO Prizren isticu da ne znaju za slucaj Petra Petrovica, jer u to vreme nisu imali kompetencije nad skolstvom. Kazu da je to bilo u odgovornosti UNMIK-a.

(kraj)