BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Povratak

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Haris Velijevich
dopisnik Bete iz Prizrena




PRIZREN, 20. decembra 2002. (Beta) - Pustos, tisina, spaljene kuce bez krovova, nekosena trava oko kuca, neobrane jabuke i kruske po vocnjacima, razbijena vrata, polomljeni prozori, nekoliko pasa lutalica na seoskoj ulici, poneka ptica i bodljikavom zicom opkoljena osnovna skola "Mosa Pijade". To su prve slike koje docekuju posetioce sela Sredska, blizu Prizrena. U selu je do 1999. godine zivelo stotinak Srba, koji su se iselili nakon sto je zavrsen rat na Kosovu i u Pokrajinu usle trupe Kfora.

Ljudi sada polako pocinju da se vracaju, ali o stvarnoj obnovi zivota u selu se jos ne moze govoriti. Sredska danas ima samo sedam stanovnika. Prvi se, pocetkom avgusta ove godine, vratio Zoran Stevanovic, koji zivi sam u kuci na rubu sela. Kaze da nije mogao da izdrzi da zivi kao izbeglica i nastoji da se krece slobodno, rizikujuci da bude napadnut.

"Od Musnikova (susedno selo nastanjeno mahom Bosnjacima i Srbima), gde sam doputovao konvojem, peske sam dosao. Niko me nije zaustavio. Cak ni nemacki vojnici nadomak spaljenog Doma kulture koji obezbedjuju Sredsku. Sada sam tu i ne idem nikuda odavde", kaze on.

Stevanovic navodi da se preko nekih prijatelja, cije ime ne zeli da otkrije, javio svojim prijateljima Bosnjacima iz okolnih naselja, ali i Albancima i Turcima iz Prizrena. Oni su dosli da ga posete i pozele mu dobrodoslicu. "Mnogi mi svakodnevno nose hranu i zbog toga sam im zahvalan", kaze Stevanovic.

Dodaje da je jednom bez pratnje Kfora otisao i u rodni Prizren. Najpre je, kako kaze, za zive i mrtve zapalio svecu u crkvi Svetog Djordja u centru tog grada, a onda sam setao po Prizrenu gde ima kucu i stan. U stanu sada zive albanske porodice koje Stevanovic ne zna od ranije.

"Sretne me jedan Albanac, inace moj dobar prijatelj. Izgrlismo se. Pitam ga kako je, a on kaze - ubili su mi sina. Pitam ga - nasi ili vasi. A on kaze - vasi. Izjavim mu saucesce, a on me pozove da popijemo. Napili smo se i uz dogovor da se opet vidimo, rastali kao i ranije, pre rata", kaze Stevanovic.

Medju povratnicima je i Ljilja Cukalovic koja se u svoju kucu vratila krajem septembra ove godine. Sa njom su dosli stric Mladen i njegova supruga Nedeljka. Stigli su iz Smedereva (istocna Srbija) gde su protekle tri godine ziveli u kolektivnom izbeglickom smestaju. Do Sredske su ih doveli predstavnici UNHCR-a. Sada zive u kuchi Ljiljinog oca.

"Cika Mladen, kao i cela nasa porodica, nije mogao bez Sredske i Prizrena. Muz i deca su mi ostali u Smederevu, ali i oni ce doci jer im je dusa ovde. Pune tri godine neprestano smo plakali i tugovali za rodnim krajem. Ja sam za ovo vreme oslabila 25 kilograma", prica Ljilja Cukalovic.

"Srce mi je puno sto sam se vratila, bez obzira sto su nam kuca i radnja u Prizrenu uzurpirani i sto je kuca moga oca ovde u Sredskoj demolirana i opljackana. Srecom nije spaljena, pa mozemo da zivimou njoj. Ne prokisnjava, barem. Isto je stanje i u kuci strica Mladena koja je u neposrednoj blizini", kaze ona.

Od dolaska neprekidno ciste prostorije, ali jos nisu uspeli sve da dovedu u red. Najteze im je sto nemaju prozore i vrata, a noci postaju sve hladnije pa cesto ne mogu da spavaju od hladnoce. Kada padne mrak u selu sve zamre. Nema ulicnog svetla, sem oko skole gde je smestena jedna grupa vojnika nemacckog kontigenta KFOR-a, koji cuvaju povratnike. Oko kuce, u potrazi sa hranom, pojavljuju se divlje svinje, lisice i druga divljac. Ljilja u sali kaze da im ta divljac "nosi vesti" posto nemaju TV i radio.

Signali mobilne telefonije ne dopiru u Sredsku, pa moraju da idu u oko 15 kilometara udaljeni Prevalac na planini Sari, da bi telefonirali. Kada su im potrebne namirnice, ili neka druga roba, idu do Musnikova, obliznjeg mesovitog sela u kome mahom zive Bosnjaci i oko 70 Srba.

"U selu do skoro nije bilo nijednog povratnika. Nedavno se vratio Ratomir Softic. Malo izvan sela zivi Zoran Stefanovic koji se prvi vratio, jos pre mene. Iza njega dosli su Cedo i njegova sestra Mila Dumanovic. Medjusobno se posecujemo i izjadamo se. Bez pratnje van Sredske i eventualno do Musnikova ne smemo slobodno da se krecemo, jer se jos plasimo, a ovde smo usamljeni", kaze Ljilja.

Njoj najteze pada sto zivi odvojena od dece, ali je svesna da uslovi koji sada vladaju u Sredskoj nisu takvi da moze da ih dovede. Nada se da ce dan kada ce i oni moci da se vrate doci sto pre. "Uprkos svemu, nastojimo da organizujemo kakav takav zivot, nadajuci se da ce se jos mnogi vratiti i da ce nam biti bolje", kaze ona.

"Kada su nas doveli, predstavnici UNHCR-a puno su obecali. Neka Suzana iz te organizacije donela nam je duseke i sporet i posle toga vise se nisu pojavili. Ne znamo kako ce biti ubuduce. Punkt KFOR-a koji je bio postavljen na glavnom putu gde se ulazi u selo sada je sklonjen, tako da niko ne brani sam ulaz u selo. Ali, izgleda da je stanje nesto bolje jer nas do sada niko nije uznemirio. To nas ohrabruje jer zelimo da zivimo ovde, zato smo se i vratili. Ziveli smo dobro sa Albancima i svim ostalima. Nikome nista nazao nismo ucinili", kaze Mladen.

Njegova supruga Nedeljka smatra da svako treba da odgovara za svoja dela. "Onaj ko je kriv i ko je ucinio zlodela nece se vratiti, jer mora da odgovara. Ali ne znam zasto se ne vracaju oni koji su nevini. Oni zive u kolektivnim centrima, neki placaju kiriju, ne rade i nemaju nikakva primanja, vecina prima 40 odsto licnog dohotka koju su imali pre rata na Kosovu. Pod tim uslovima je tesko ziveti. Covek u tim okolnostima ne zna koga vise da zali, starce koji se muce i pate, ili mlade koji ne znaju sta ce sa sobom. Ni nama ovde nije sjajno, vidite sve je razbijeno, vrata nemamo. Ali smo barem u svojoj kuci, na svojoj zemlji. Bolje nam je ovde nego u kolektivnom smestaju", kaze ona.

Cukalovici kazu da im je sve potrebno - pokucstvo, sredstva za higijenu, hrana. Po penzije i plate, koje im obezbedjuje drzava Srbija, moraju da pesace do 20 kilometara udaljenog mesta Strpci, gde se nalazi velika srpska enklava. "Iznad svega, nama su ovde potrebni ljudi, mir i bezbednost. Ako se ne vrati veci broj nasih mestana, ovde je tesko opstati i ziveti pa cemo morati opet da bezimo i da se pomirimo sa sudbinom", kaze Ljilja.

Njena porodica u Prizrenu ima kucu i radnju. Posto su uglavnom ziveli u Sredskoj, radnju su izdavali jednom prijatelju Albancu koji je tu otvorio servis za pranje vozila. Ljilja ne zeli da kaze ime Albanca kako on ne bi imao problema u Prizrenu, ali navodi da im je obecao da ce im cuvati i kucu dok se bar neko od njih ne vrati u Prizren. Ali, uprkos tome, u kucu se nasilno uselila jedna albanska porodica.

"Ne znam ko je u nasoj kuci, jer kad god zovemo telefonom on je veoma drzak, nece sa nama da razgovara, samo nesto progovori na albanskom i uvek spusta slusalicu. Nameravam i zelim da kontaktiram sa njim da bih saznala sta je sa nasom kucom, ali to mi za sada ne uspeva. Podnecu zahtev medjunarodnim organima da mi se kuca vrati, pa cemo videti sta ce da bude", kaze Ljilja Cukalovic.

Ratomir Softic je dobio od prijatelja gradjevinski materijal i obnavlja kucu. U tome mu pomazu dva Bosnjaka iz susednog naselja, ali se plase da o tome sazna javnost. "Molim vas nemojte da nas slikate i kazete nasa imena kako ne bi smo imali problema", kaze jedan od njih, pazeci da ga ne cuje Softic.

"Vratio sam se na svoje ognjiste gde sam ziveo 62 godine. Obnavljam kucu, a ocekujem da mi se vrati i porodica. Ima problema. I ako je jesen i poceli su hladni dani, ja kuvam napolju, ali i tako je bolje nego da se premestam iz jednog u drugi kolektivni centar ili stan", kaze Ratomir.

"Dugo smo cekali da nam drzava pomogne. Kada smo shvatili da tu nesto nije u redu preuzeli smo sve u svoje ruke. Najbitnije je da je probijen led, a verujem da ce ostalo sve teci mnogo lakse. Do sada se vratilo nas sedmoro, a na prolece svoj povratak je najavilo 80 ljudi", zakljucuje Softic. I brzo dodaje:"Samo da dodje jednom to prolece".

Sa Kosova je posle rata 1999. godine izbeglo oko 300.000 Srba. Do sada se organizovano vratilo svega njih stotinak. Jos ne postoje podaci koliko se Srba vratilo samoinicijativno, na sopstvenu odgovornost.

(Kraj)