BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Privremeno skloniste za zrtve trgovine zenama

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima" Projekat je pomogla Evropska unija.


Ben Andoni





TIRANA, 26. novembra 2002. (Beta) - "Tako je lepo pricao i mnogo je trosio na mene. Kupovao mi je haljine i poklone. Naravno da sam mu verovala", pocinje Ana R. pricu o tome kako se nasla u svetu prostitucije.

Ana je vitka i ima mladez ispod levog oka. Deluje potpuno krhko i nezasticeno dok sedi na plasticnoj stolici u Centru za rehabilitaciju zrtava trgovine ljudima u Fieru, gradu udaljenom oko 150 kilometara od Tirane. Svoje siromasno selo u blizini albanskog grada Fiera napustila je pre pet godina.

Sa mnogim drugim preplasenim Albancima i Kurdima ukrcala se na gliser koji ih je prevezao preko Otrantskog kanala iz Vlore za Bari u Italiji. Nije mogla ni da nasluti da ce covek sa kojim putuje, njen verenik, uskoro postati njen surovi makro. Upoznali su se slucajno i on joj je ponudio brak. U Italiju su otisli preko mora, putem koji su do sada presle hiljade ljudi u potrazi za boljim zivotom.

Ana je nedavno vracena u zemlju, a sa njom se u Centru nalaze jos dve prostitutke. Jedna od njih je iz Rumunije i predstavlja se kao Roksana, ne zeleci da kaze prezime, dok se druga zove Valbona K. i kaze da je iz Tirane. Policija u Centru savetuje devojke da ne govore svoja prava ili puna imena, zeleci da ih zastite od makroa. Devojke imaju pravo na smestaj u Centru pod jednim uslovom - da optuze i svedoce protiv svog makroa.

Ana kaze da je stigla na italijansku obalu promrzla do kostiju. Covek koji joj je obecao brak poveo ju je "njihovoj kuci" u Bolonji. Izbegava da kaze njegovo ime. Verenik je imao lazna dokumenta i obecao je da ce takva nabaviti i njoj. Vec posle dve sedmice, verenik joj je rekao da nemaju od cega da zive i da bi mogla da pocne da se bavi prostitucijom. Tvrdio je da se time u Italiji bave mnoge druge Albanke, da ne treba da je bude sramota, da njena porodica nikada nece saznati o tome, kao i da to treba da radi samo dok on ne nadje novac.

"Govorio mi je da nas u Bolonji niko ne poznaje, ali ja sam se plasila. Zna se kakav je zakon", kaze Ana. Strah od zakona, u stvari, potice od cinjenice da u Albaniji jos vlada strogo obicajno pravo, zaceto jos u srednjem veku. Stari zakoni strogo kaznjavaju prostituciju i zene koje se njome bave izopstavaju iz porodice i zajednice ili cak propisuju smrtnu kaznu. Tradicionalni zakoni jos se postuju u nekim oblastima u Albaniji, u nerazvijenim i zaostalim seoskim sredinama. Ana, koja potice iz jedne takve oblasti, dugo je odbijala da se prodaje i zbog toga je od makroa dobijala strasne batine.
"Tukao me je dok ne izgubim svest. Gasio je cigarete po meni. Vikao mi je:'Ovde si samo da bi isla na ulicu'. Nije mi davao hranu. Nikoga nisam znala, niti sam nekome mogla da se obratim za pomoc. Kada sam videla da ce me ubiti ako ne pocnem da radim, pristala sam", kaze Ana.

Centar se nalazi u okviru gradske policijske stanice. Prostorije predvidjene za smestaj devojaka zapravo su dve povezane prikolice. Uredjene su vise nego skromno, ali su ciste. Devojke imaju na raspolaganju svega dve prostorije. U jednoj se nalaze samo dva kreveta na sprat, tako da Centar moze da primi svega cetiri osobe. U drugoj sobi je televizor i cetiri plasticne stolice. Nikakav drugi smestaj ne ceka stanarke Centra u Fieru.

Ana kaze da je u Italiji upoznala Albanke kojima su makroi, pretvarajuci se da ih vole, uzeli hiljade dolara, obecavajuci im casan posao u Italiji. Mnoge njene poznanice koje su prinudjene da se u Bolonji bave prostitucijom cak su i platile krijumcarima ljudi da ih prevezu u Italiju i obezbede im pasos te zemlje. Ubrzo su ostajale i bez novca, i bez pasosa, prinudjene da zaradjuju prodajuci svoje telo. Ana kaze da ju je njen makro posle nekog vremena prodao drugom coveku. "Prodao me je za nekoliko hiljada dolara, ne znam tacnu cifru", dodaje ona i kaze da ne zeli da govori sta joj se sve desavalo godinama koje je radila kao prostitutka.

U Albaniju je vracena nakon racije italijanske policije u Bolonji. Posto je deportovana, odlucila se da svedoci protiv svog makroa-verenika, jer nije imala drugo resenje. "Kontaktirala sam svoju porodicu. Nece da me prime nazad u kucu. Morala sam da im kazem sta mi se desilo, zasto nisam nikad pisala. Nisam imala kud, a onda su mi predlozili da svedocim. Tako sam dospela u Centar", kaze Ana.

Centar je jedina ustanova za prihvat prostitutki u Albaniji. Osnovan je u oktobru 2001. godine donacijama nekoliko nevladinih organizacija i lokalnih biznismena. Sef centra je komandir gradske policije Ksavit Salja, koji pokusava da nadje sredstva kako bi prosirio kapacitete i poboljsao uslove smestaja.

U drugoj prikolici nalaze se preostale dve stanarke Centra. One provode vreme igrajuci karte. Roksana iz Rumunije neprekidno place dok na tecnom albanskom govori o svom zivotu. I ona kaze da je jednog trenutka pronasla svog princa iz bajke, a da je vec u sledecem bila prodata u Albaniju i prisiljena da se prostituise. Uhapsena je u jednoj kafani u selu nedaleko od Fiera. Potice iz siromasne rumunske porodice. Kaze da ce je, posle sudjenja, albanske vlasti proterati u Rumuniju. Pokusace da se vrati svojoj porodici, ali nije sigurna kako ce je oni primiti posle tri godine.

Valbona K. prekida partiju kako bi se javila na mobilni telefon. To izaziva zaprepascenje policajca koji prati intervju sa devojkama. Ona mu dobacuje: "Sef mi je dozvolio, razgovaram sa sestrom", kaze ona, dok je policajac pozuruje da zavrsi razgovor.

Valbona je iz Tirane. I nju je u "posao" uveo verenik. Namerava da svedoci protiv njega, a cim se sudjenje zavrsi, otici ce ponovo u Italiju. "Ovde u Albaniji nemam kud. Nazad u Tiranu ne mogu, plasim se svojih", kaze Valbona. Ona je upoznala nekoliko devojaka koje su vec bile u Centru. Kaze da ih policija stiti samo do kraja sudjenja. Sud u Fieru radi sporo i cesto neefikasno. Tako na kraju sudbina devojaka moze da bude jos teze, jer ih odmah nakon odlaska iz Centra traze makroovi saucesnici. "Zato cu ja opet na gliser i u Italiju", kaze Valbona.

Komandant Centra pukovnik Salja u Albaniji vazi za donkihotovsku figuru u borbi protiv trgovine ljudima. Kaze da devojke, po izlasku iz Centra, dobijaju telefon koji mogu da pozovu ako se nadju u opasnosti. To je vec dalo pozitivne rezultate. "Trgovci ljudima moraju krivicno odgovarati, a njihove zrtve treba da prestanu da pate", kaze on.

Salja je odrzao i vise sastanaka sa lokalnim stanovnistvom objasnjavajuci im kako podvodaci varaju devojke. Od tada je podignuto i znatno vsse krivicnih prijava protiv makroa. Pukovnik, medjutim, zbog svog uspesnog rada treba da bude prebacen u Tiranu. Tada ce o Centru morati da se brine neko drugi.

Salja tvrdi da je u poslednje dve godine identifikovano 107 podvodaca i da su protiv njih podnete krivicne prijave. Od toga 51 je uhapsen. Zrtve uglavnom nalaze medju zenama koje nisu mnogo obrazovane. Prema studiji koju je izradio Centar, vise od polovine ovih zena (56 odsto) potice sa sela, a 68,5 odsto je staro izmedju 13 i 20 godina. Ogromna vecina njih nije udata.

Salja tvrdi da je tesko ekonomsko stanje u Albaniji glavni uzrok trgovine zenama. Albanski odbor organizacije Human Rights Watch smatra da su bolji zakoni najbitniji za uspssnu borbu protiv prostitucije. Predstavnici Odbora tvrde i da korupcija u politickom sistemu i pravosudju takodje pogoduje ovom zlu i da su trgovci ljudima spremni da plate ogromne sume kako bi mogli da nastave da rade nesmetano.

Zakon protiv trgovine ljudima donet je u Albaniji prvi put 1995. godine. Februara 2001. godine kazne su poostrene i sada iznose izmedju sedam i 15 godina zatvora. Ukoliko zrtva trgovine ljudima izgubi zivot, krivac moze biti osudjen i na dozivotni zatvor. Zakon takodje propisuje i konfiskaciju glisera i drugih predmeta kojima se krivac sluzi pri izvodjenju krivicnog dela. To se, medjutim, zbog neefikasnosti pravosudja dogadja samo u izuzetnim slucajevima. Zato ce, dok se celo albansko drustvo ne ukljuci u resavanje ovog problema, Centar u Fieru za nesretne devojke biti samo privremeni odmor od zla u kojem su se obrele.

(Kraj)