BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Stradanje vojvodjanskih Nemaca

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija, u okviru Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope.


Darko Sper
dopisnik Bete iz Zrenjanina







ZRENJANIN, 6. decembar 2002. (Beta) - Franc Jerger (72) cvrsto drzi sliku svoje porodice dok stoji ispred spomen-obelezja Nemcima zrtvama komunistickog logora u Knicaninu (Vojvodina). U logoru su odmah posle Drugog svetskog rata ubijeni gotovo sva njegova braca i sestre. Cim pocne da se priseca tih dogadjaja, Jergeru, Nemcu rodjenom u vojvodjanskom gradu Pancevu, se oci napune suzama.

Starac na tecnom srpskom jeziku prica da je deportovan u logor u Knicaninu (nekadasnji Rudolfzgnad), pokraj Titela, 1945. godine iz logora u Banatskom Brestovcu. Ista sudbina zadesila je desetine hiljada njegovih sunarodnika, vojvodjanskih Nemaca, krajem 1944. i, pocetkom 1945. godine, kada je nemacka okupatorska vojska bila porazena i primorana da se povuce iz Jugoslavije.

U godinama koje su dosle, Jergeru je u komunistickim logorima po Vojvodini stradala gotovo cela porodica.

"Prethodno su mi oca streljali nedaleko od Knicanina, jer je tokom rata bio prinudno mobilisan u nemacku armiju", prica starac, brisuci rukavom suze. Kaze da su od cele familije Jerger strahote Knicanina preziveli samo on i njegova tri godine starija sestra.

"Ja sam tada imao 14 godina. Medju prvima sam se razboleo na zimu 1945. godine, a te zime i tokom 1946. godine umrla mi je majka, tri sestre i dva brata. Ja sam se malo oporavio sredinom 1946. godine", prica dalje starac. Dodaje da su u to vreme dossli "neki Amerikanci" koji su ih zaprasivali "Di-di-tijem", jer su svi logorasi bili puni vasi. "Od njih smo dobili i neko projino brasno da bolje jedemo. Rekao sam sebi da cim stanem na noge - pobeci cu", kaze Jerger.

Ali, kad je "dosao sebi", bio je toliko slab da nije mogao da hoda, vec se kretao na kolenima i straznjici. Oporavak je potrajao, a u leto 1946. godine uspeo je da pobegne u Centu i tamo, skrivajuci se, provede mesec dana. Nedugo potom, partizani su ga pronasli i vratili u Knicanin. Jerger kaze da je ponovo pobegao u Centu nakon samo tri dana u logoru.

"U Centi sam se skrivao u kuci nekog cika Vase, Dinar su ga zvali. On me je primio i cuvao. Kod njega sam cuvao ovce. I tamo su nekoliko puta po mene dosli partizani u civilu, sa puskama, ali im je cika Vasa rekao da ne da svog Franciku. Tako me je cika Vasa svaki put odbranio", kaze Jerger.

U Nemackoj zivi od 1964. godine. Kaze da mu je sve teze da govori o secanjima i da ne poznaje nikoga ko je preziveo "komunisticko izivljavanje" u Knicaninu. Predratna slika familije koju cvrsto steze u rukama je sve sto je ostalo iz tog vremena.

"Secam se jednog vrsnjaka koji je takodje pobegao iz logora. Pricao mi je da ih je bilo 12 ili 16 i da su pokusali da pobegnu preko reke Tise. On je jedini preziveo, ostali su zavrsili u reci", navodi Jerger.

Komunisticke vlasti su 1944. godine donele najpre politicku odluku kojom se Nemcima u Jugoslaviji, zbog zlocina nemackih vojnika, oduzima drzavljanstva, biracko pravo i sva imovina. Ta odluka u zakone je pretocena tokom 1945. godine, nakon konacnog proterivanja
nemacke vojske iz Jugoslavije. Nakon toga poceo je progon ili asimilacija Nemaca. Malobrojnim Nemcima koji su ostali tokom godina precutno je vraceno drzavljanstvo i imovina, ali te odluke nikad nisu regulisane zakonom. Vecina imovine vojvodjanskih Nemaca pripala je kolonizatorima iz siromasnih delova Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske koje su komunisticke vlasti naselile u Vojvodinu.

Franc Jerger preziveo je progone i uspeo da se vrati u rodno Pancevo, gde je zavrsio zanat. Ponosan je, kaze, sto je 1953. godine odsluzio vojni rok u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, a potom se ozenio Srpkinjom Verom. Onda je, 1964. godine, iz ekonomskih razloga otisao kod rodjaka u Nemacku. Danas zivi u nemackom gradu Manhajmu.

"Ja sam rodjen u Pancevu. I dan-danas zalim i placem za Pancevom. Svake godine dolazim ovde u Knicanin. Ne osecam mrznju, jer da je imam ne bih ovde nikada dosao. Ja sam tada bio dete i ne znam zbog cega su nam to radili", kaze. Dodaje da je svestan da su nemacki
vojnici ucinili mnogo zla u Vojvodini i Srbiji, ali da za to nije trebalo da ispastaju Nemci rodjeni u Jugoslaviji.

Jerger svake godine 1. novembra, o Danu mrtvih, dolazi da obidje tek prosle decenije podignuto spomen-obelezje Nemcima-zrtvama logora u Knicaninu.

Postoje dve masovne grobnice u blizini Knicanina, u kojima je ukupno pokopano oko 12.500 ljudi. Kada je u Knicaninu, Jerger zna da se i po nekoliko puta vrati do grobnica. "Ja uvek kazem: Vera, kupio bih jednu kosacicu, pa bih dosao ovde da malo odrzavam grobnicu, jer ja zbog toga i dolazim", prica on.

Jerger kaze da sve ove godine nije zaboravljao ni cika-Vasu. Dok je bio ziv stalno ga je posecivao. "Nosio sam mu odela, kosulje, cokule, pantalone. Jednom je trazio neke makaze da sisa ovce. I to sam mu doneo. Cika-Vasa je bio dobar covek".

Procenjuje se da je po zavrsetku Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije, u logorima koje su osnovali komunisti, stradalo oko 70.000 dece, zena i staraca, cija je jedina krivica bila to sto su rodjenjem Nemci.

Predsednik Nemackog narodnog saveza iz Subotice Rudolf Vajs, kome je deo familije stradao u Knicaninu, navodi da su u tom logoru ljudi ubijani, devojke silovane, a da su ostali pustani da umiru bez lekarske nege ili bez bilo kakve druge pomoci.

Vajs kaze da su komunisti, zbog velikog broja zrtava, preminule sahranjivali "brzo i plitko", pa je prilikom nadolaska Tise podzemna voda godinama izbacivala leseve.

"Svedocenja kazu da je to bilo strasno - plivale su glave, noge i ruke. I onda su naterali nemacku decu da se poredjaju u spalir i da asovima uteruju ostatke leseva u zemlju. Mozete li zamisliti sta je to znacilo za tu decu i, uopste, kako su prekrseni svi ljudski, civilizacijski i hrischanski obziri, cak i prema tim zrtvama", dodaje Vajs.

On navodi da ima veoma malo prezivelih logorasa, te da su medju njima uglavnom oni koji su uspeli da pobegnu iz logora. Ali, neretko, kada bi se Nemci iskrali iz logora pomoc su im pruzali okolni Srbi - starosedeoci.

"Srbi iz okoline davali su im hranu i lekove. Davali su i so, jer su ih i toga lisavali, sto je dovodilo do strasnih nervnih rastrojstava i smrti usled nedostatka soli", navodi Vajs i dodaje su
Srbi domacini, "prave gazde", koji su se otvoreno usprotivili komunistima, takodje ubijani.

Vajs kaze da su komunisti u Knicaninu organizovali i "pijacu robovske radne snage".

"Kada im se cinilo da su pobili dovoljno, onda su logorase iznajmljivali da rade po imanjima ovdasnjih Srba. Srbi su placali takozvanu glavarinu i nosili izmucene ljude kuci. Tamo bi ih
nahranili i preobukli", navodi Vajs.

"Domacini su se trudili da sto vise mladih zena i majki sa decom odvedu za, toboz, neke zenske poslove, a ustvari su ih spasavali od gladi, zime i sigurne smrti. Dakle, oni su kao ljudi uradili sta su mogli", kaze Vajs i navodi da je deo njegove familije preziveo upravo zahvaljujuci Srbima.

Vajs navodi da je i njegova porodica za vreme nemacke okupacije cuvala komsije Srbe sa kojima su ziveli u istoj ulici, a da su te iste komsije, kada je dosla 1944. godina, odvodili zenski deo familije kod sebe kuci, "kako bi izbegle da ih siluju partizani i sovjetski crvenoarmejci".

"Upravo je zato u mojoj porodici genetski zapisano da se razumemo sa svojim komsijama, da se cuvamo i da se pomazemo. To sto sam ja ovde i sto sam ziv, kao Nemac, za to mogu da zahvalim samo Srbima u Banatu", zakljucuje Vajs.

Svedocenja kazuju da ni nakon raspustanja logora u Knicaninu 1948. godine zatoceni Nemci nisu pustani na slobodu, vec su odvodjeni na prinudni rad naredne tri godine i tek nakon toga, sa novcem koji su tim radom skupili, platili su otkup kako bi bili pusteni, ukoliko su zeleli da emigriraju.

Rudolf Vajs tvrdi da nece biti tesko ustanoviti koliko je leseva pokopano u masovnim grobnicama po Vojvodini. Kaze da je tehnika toliko uznapredovala da satelitskim snimcima moze da se utvrdi gde su pokopane ljudske kosti, pssto neznatno zrace cezijum.

"Ali, mi nikada necemo licitirati brojem zrtava. Ne spominjemo zrtve da bismo naplatili neku odstetu u ime zrtava, jer to nije u duhu nemackog naroda, nego da bi se znalo sta se desilo, zbog buduchih generacija, kao opomena da se to vise nikada ne desi", kategorican je Vajs.

Predsednik Udruzenja podunavskih Nemaca Hans Supric kaze da vojvodjanski Nemci zele da ostvare potpunu "moralnu i kulturnu rehabilitaciju". "Zelimo da se Nemci cene kao jedna od nacija koje su zivele i jos zive na ovom prostoru. Ne postoji kolektivna odgovornost, niti mozemo da trpimo kolektivnu kaznu", kaze Supric.

Novim jugoslovenskim Zakonom o zastiti manjina, i Nemci su dobili pravo da se konstituisu kao nacionalna manjina. Predstavnici njihovih udruzenja tvrde da im je najvaznije da dobiju moralnu satisfakciju od Jugoslavije. Do oduzete imovine im nije toliko stalo. Kada bi i mogli da dobiju jugoslovensko drzavljanstvo, malo je verovatno da bi ga neko od Nemaca prihvatio jer nemacki zakoni ne dozvoljavaju dvojno drzavljanstvo.

Prema procenama, u Vojvodini je pre Drugog svetskog rata zivelo gotovo pola miliona Nemaca. Danas ih je preostalo svega nekoliko hiljada.

(Kraj)