BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Prizren: Tri godine u kucnom pritvoru

Clanak je deo zajednicckog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvstavanje o razliccitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Haris Velijevic, dopisnik Bete iz Prizrena

PRIZREN, 11. oktobar 2002. (Beta) - "Gospodin Milos Nekic je od 1999. godine zabarikadiran u svojoj kuci i nema mogucnosti da je napusti ni zbog najosnovnijih razloga. Da li vi, stanovnici Prizrena, smatrate da starcu od 73 godine ne moze biti dozvoljeno da ima normalan zivot u vasem gradu, ukoliko nije iste etnicke pripadnosti kao vi", upitao je kosovski ombudsman Marek Novicki (Nowicki) Albance koji vec tri godine ne dozvoljavaju srpskom starcu da napusti svoju kucu u centru Prizrena.

Kuca Milosa Nekica, u strogom centru Prizrena, opasana je zidom visokim oko dva metra. Na njegovom vrhu nalaze se koturovi bodljikave zice koju su postavili nemacki vojnici u sastavu Kfora kako bi ga, koliko-toliko, spasili od napada ekstremnih Albanaca.

"Postoji veliki apetit za mojim imanjem. Svakodnevno mi se javljaju potencijalni kupci. Ali, ja sam napisao:'Ne prodajem kucu'. Necu je prodati ni po cenu zivota, to sam cak rekao jednom nemackom oficiru", kaze starac.

Nekic navodi da ga je nedavno posetio Adem Demaci, borac za ljudska prava. Demaci je tada snimio emisiju o Nekicu, a ona je potom emitovana na kosovskoj Radio-televiziji. Nakon toga, kako kaze Nekic, smanjeni su napadi na njega.

Broj na Nekichevoj kuchi je precrtan. Naspram kuce nalazi se srednja medicinska sskola koja se do rata 1999. godine zvala "Mladen Ugarevic". Sada je njeno ime "Prizrenska liga". U toj skoli je nekada radio Nekic, kao nastavnik srpskog jezika. Kuca mu je paljena tri puta. Njen krov gotovo potpuno je unisten, iako su mu pripadnici Kfora pomagali da ga popravi. Ulazna vrata su masivna i drvena. Na njima se vide pokusaji nasilnog ulaska.

Nekic, 73-godissnji starac, iz kuce ne izlazi od 1999. godine kada su se, posle tromesecnog rata, jugoslovenske snage povukle sa Kosova, a u tu Pokrajinu usle jedinice Kfora. Goste docekuje sa smeskom, ali obazrivo gleda da li pored novinara ima jos nekog u dvoristu. Potom brzo zatvara ulazna vrata koja su sa unutrasnje strane zatvorena rezom, a onda i velikim gvozdenim bravama. U slucaju da i to otkaze, starac je vrata podupro sa tri velike drvene grede i cak 14 manjih betonskih blokova. Na vratima se jos vidi otisak cipele od, kako kaze Nekic, provalnika koji je odmah nakon dolaska NATO trupa hteo da udje u kucu.

Prizemlje je uredjeno krajnje jednostavno i u duhu nekih proslih vremena. Mali prozori samo sa severne strane propustaju nesto svetlosti. Na nekima od njih zakucane su daske kao odbrambeno sredstvo od kamenica koje su u prosle tri godine obilato bacane na Nekicevu kucu. Sa istocne strane, one koja gleda prema ulici, svi su prozori zabarikadirani daskama, ali domacinu i to nije bilo dovoljno sigurno, pa je na neka okna stavio i kamenje. Neke od dasaka su vech popustile, pogotovu one u kupatilu koje je, kako tvrdi starac, stalno izlozeno napadima albanskih ekstremista.

U predsoblju Nekic ima samo jedan sto, a spavaca soba mu je starinska, sa dusecima tkanim najverovatnije pre vise decenija i jednim dotrajalim krevetom.

Prvi sprat potpuno je oblozen daskama kako bi bio zastichen sa ulice. Tragovi pozara su na svakom koraku. Od dve fotelje ostali su samo skeleti. Pored njih leze ostaci spaljenih knjiga i ostaci tkanina cije je poreklo nemoguce utvrditi. Okna na kojima su stakla popucala od vatre jos nisu zastakljena, vec je Nekic na njima postavio najlon ili kartone. Nekic pokazuje i rupe u zidu od metaka, ne zeleci da govori detaljnije o danu kada su albanski ekstremisti pucali na njegovu kucu.

"Nigde nisam izasao tri pune godine. Napravio sam dnevni raspored.
Izjutra pospremim kucu. Nakon toga spremam jelo za rucak i veceru. Sam umesim hleb. Ako me mrzi ili ako izgubim interes za hranom, onda ni ne jedem. Svezu hranu dobijam jednom u 15 dana i to mi zajedno sa lekovima i ostalim potrepstinama donosi Dragica Petrovic. Zatim nesto radim oko kuce, to sto mogu i koliko mogu. Sisam se ukoliko sam zarastao, krpim odecu ili obucu. Nakon toga citam, pisem dnevnik ili preko tranzistora slusam vesti i tako vise od tri godine", kaze Nekic.

On kaze da nema problema sa Albancima, jer "medju njima ima dobrih prijatelja", vec sa odredjenom grupom ekstremista. Starac ne moze precizno da odgovori na pitanje zasto misli da je izlozen tolikim napadima: "Napominjem da sam kao stari Prizrenac uvek bio u dobrim odnosima sa sugradjanima svih etnickih grupa. Medju Albancima imam poznanike i prijatelje, sa nekima je to nasledjeno i od roditelja. Nisam se nikada bavio politikom, bio clan bilo koje partije, niti na kakvoj funkciji. Ruke i srce su mi cisti. Bozjom pomoci i solidarnoscu dobrih ljudi uz staracko srce koje jos ne preskace, do sada sam opstao", navodi Nekic.

I pored svega, Nekic deluje dosta krepko i dosta je vitalan s obzirom na godine i okolnosti u kojima zivi. Nekic zeli da svaki detalj podrobnije objasni svojim retkim gostima. Svaku izjavu novinarima ima zapisanu u dva primerka. Dnevnik vodi uredno od prvog dana dolaska NATO trupa. U tri betonska bloka ispred kuce posadio je cvece. Uvek je sveze obrijan i kada telefonira to cini telegrafski, kratko i jasno pripremivsi svoje zahteve pre toga. "Nemam para za telefon a on mi je osim tranzistora jedini prozor u svet".

Nekic zivi od penzije koju je zaradio kao nastavnik i od socijalne pomoci od tridesetak evra. Pripadnici KFOR-a mu retko navracaju. Kaze da mu je najteze palo kada je jedna predstavnica Medjunarodnog Crvenog krsta iz Svajcarske pokusala da ga, preko lokalnog pravoslavnog svestenika, ubedi da napusti svoj dom i iseli se.

Na pitanje kako moze sve to da izdrzi ponosno kaze:"Poticem iz veoma ugledne familije. Cetvoro Nekica su u Prizrenu ostavili neizbrisiv trag i ja necu da to prokockam. Kada su moju rodjaku Dragicu Nekic nemacki fasisti za vreme Drugog svetskog rata vesali u centru Prizrena, ponosno je rekla da se toga ne plasi. Sa majcine strane Branislav Ban Bozovich prosao je sve faze Narodnooslobodilackog rata (Drugi svetski rat), od rudarske cete u Starom Trgu do Prve proleterske brigade (udarna jedinica partizanske vojske). Rat je zavrsio sa cinom, bavio se knjizevnoscu i napisao scenario za film".

Nekic je prakticno jedini Srbin koji u Prizrenu zivi u kucnom pritvoru. Iz tog grada je 1999. godine otislo nekoliko hiljada Srba. Sada ih je ostalo svega njih nekoliko desetina. Sve vechi broj slobodno izlazi i krece se gradom. Ni ispred pravoslavne Bogoslovije vise ne strazare nemacki vojnici. Dragica Petrovic koja obilazi Nekica i donosi mu hranu, tvrdi da sa svojom komsinicom Verom Jevtic slobodno seta gradom i da nemaju problema sa Albancima.

"Pojedinci su nam smetali na pocetku, ali je to odavno iza nas. Mnogi Albanci, da ne govorim o ostalima, nude nam pomoc. Radila sam u Domu zdravlja i bivse kolege mi uvek pomognu kada mi ustreba njihova pomoc. Nedavno sam pala i slomila ruku. Odmah su me medicinski zbrinuli i jos pomazu posto nisam ozdravila", kaze Dragica koja zivi u prizrenskom naselju Potkaljaji sa jos devetoro preostalih Srba.

"Mozda i Nekic ne bi imao problema, ali on misli da nije tako. Ja, kada mogu i imam slobodnog vremena, odem do njega, odnesem mu lekove, svezu hranu ili druge potrepstine. Najpre se dogovorimo telefonom kako bi mi u odredjeno vreme otvorio vrata, jer u suprotnom nikome ne otvara vrata", kaze Dragica. Medjutim, ni ona ne zeli ili ne zna da odgovori zasto je bas Nekic izlozen napadima ekstremista.

U kaficu koji je nedaleko od Nekiceve kuce sedi mnogo mladih. Neki od njih pristaju da govore i o Nekicevoj sudbini.

"Svi oni Srbi koji su uprljali ruke albanskom krvlju, nema im mesta ovde na Kosovu. Ostali, iako je meni u familiji poginulo troje ukucana, mogu slobodno da zive sa nama. Moraju, medjutim, da znaju da je ovde sada nova realnost i mi Albanci smo vecina i to se mora postovati. Ja prolazim stalno ovom ulicom, ali osim bodljikavih zica, nisam primetio da neko smeta doticnom gospodinu", kaze Ljuan Gasi, pokazujuci glavom u pravcu Nekiceve kuche.
Slicno misle i jos troje njegovih vrsnjaka, ali odbijaju da im se pominju imena u medijima jer, kako kazu, "nikad se ne zna".

"Srbi su nam naneli mnogo zla. To se nikada ne moze zaboraviti. Dosta je bilo svega. Srbima nema mesta ovde medju nama", dobacuje Aljban Berisa koji je sedeo za drugim stolom.
Portparol Skupstine opstine Prizren Fatmir Pireci kaze da je cilj Albanaca da izgrade civilno drustvo i stvore klimu sigurnosti za svakog gradjanina bez obzira na nacionalnost. "Svakodnevno u Prizrenu vidjam jedan broj Srba koji se slobodno krece gradom. Uostalom, ovo je period tranzicije, a zna se da je i predsednik opstine pod 24-casovnom pratnjom UNMIK policije", kaze Pireci na pitanje o Nekicevoj sudbini.

Grim Viliams, zamenik civilnog administratora za Prizren, kaze da na Kosovu postoji dosta onih koji hoce da prekinu pozitivni razvoj drustva, sto se u ovom slucaju, odnosi i na uznemiravanje Milosa Nekica.

"Voleo bih da imam delegaciju iz srednje medicinske skole koja bi inicirala pomirenje sa ovim starcem posto se njegova kuca nalazi naspram skole. Pitam Prizrence da li bi neko od njih hteo da njegov deda ili pradeda ima takve probleme kao gospodin Nekic. Smatram da bi svaki normalni gradjanin odgovorio sa 'ne', jer su Prizrenci sasvim normalni gradjani", kaze Viliams.
Medjunarodna policija nikada nije uhapsila nekoga optuzenog za napade na Nekica. Kod Albanaca nailaze na zid cutanja tako da je nemoguce pronaci svedoke.

Medjutim, niko ne zeli da direktno odgovori na pitanje zasto je bas Nekic izlozen takvom pritiskom. Samo jedan Albanac, ne zeleci da mu se pominje ime, navodi da se imanje starca nalazi na sjajnom mestu koje moze da donese mnogo novca novom vlasniku.
Nedavno je jedan Prizrenac odmah do Nekiceve kuce poceo da gradi ogroman objekat od vise stotina kvadrata samo na jednom spratu. I sa druge strane starceve kuce ima izuzetno lepih i modernih lokala. Nekicheva kuca i njegovo imanje nekako "strce" i ne odgovaraju novim trendovima u komsiluku.

"Mladi ljudi koji pohadjaju medicinsku srednju skolu, smatraju da je bacanje kamenja preko Nekicevog zida, njihov dnevni ritual. U vreme kada mu niste iskljucili telefon, neki od vas su ga zvali u bilo koje vreme preteci mu da zauvek napusti svoju kucu. Sta je ucinio ovaj stanovnik Prizrena pa da bude izlozen ovoj vrsti tretmana sa vase strane? Koliko drugih nealbanaca prisiljavate da zive pod slicnom prinudom? Da li vi zaista zelite da zivite u Prizrenu i na Kosovu gde je takva mrznja i proganjanje onih koji nisu kao vi, norma ponasanja", napisao je izmedju ostalog u otvorenim pismu Prizrencima, Marek Novicki. Apelujuci na Albance da prestanu sa napadima na Nekicevu kucu, kosovski ombudsman ih je pozvao da se vrate tradiciji, "natopljenoj dostojanstvom, ponosom i kulturom".

(Kraj)