BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
U potrazi za domom

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Marija Prijic-Sladic
novinar Bete






BEOGRAD, 8. novembra 2002. (Beta) - Mracnim i blatnjavim prolazima izmedju baraka gradjevinskog preduzeca "Ivan Milutinovic", u beogradskom naselju Krnjaca, potrebno je hodati krajnje oprezno. Odnekud iz mraka zacuo se vrisak, a zatim tapkanje nogu po blatu. Odmah zatim istrcava mrsava devojcica uzvikujuchi "Mrzim vas, mrzim vas odvratni pacovi". Potom zamice u jedan prolaz izmedju baraka, ne obracajuci paznju ni na koga.

U napustenim halama preduzeca smestaj je naslo nekoliko stotina izbeglickih porodica sa raznih podrucja bivse Jugoslavije. "Marina svaki dan vristi kad vidi pacova. Ja sam se navikla", kaze petnaestogodisnja Tanja Maksimovic, devojcica koja je obecala da ce nam biti vodic kroz izbeglicki kamp.

Tanja je visoka za svoje godine. Vitka je i ima krupne smedje oci koje dominiraju na bledom licu. Njena duga smedja kosa slobodno pada preko ramena. Obucena je krajnje jednostavno u izbledele farmerke i kariranu kosulju.

Kroz neosvetljene prolaze dolazimo do barake u kojoj su smestene Tanjina i jos 20 drugih porodica. U baraku se ulazi kroz trosna vrata, a prvo sto se oseti je neprijatan miris zajednickog toaleta koji koristi svih dvadesetak porodica. Oko 80 ljudi prinudjeno je da koristi i zajednicko kupatilo sa svega tri tusa, medjusobno odvojena tankim najlonom.

Tanja otvara jedna u nizu vrata u baraci i pali svetlo. Ukazuje se njen dom, prostorija od nekih dvadesetak kvadratnih metara, krajnje jednostavno namestena. Uza zid su smestena dva gvozdena kreveta na sprat, u sredini prostorije jedan sto i oko njega dve stolice - jedna plasticna i druga drvena. Od namestaja imaju jos samo stari stednjak na kome podgrevaju hranu iz zajednicke kuhinje. Kako bi imali i dnevno svetlo, Maksimovic su probili jedan mali prozor.

"Ovo mi je sesti kolektivni smestaj od kada smo 1991. dosli iz Zapadne Slavonije (Hrvatska)", kaze Tanja, objasnjavajuci da i ostalih dvadesetak porodica u baraci zivi u slicnim sobama. Kaze da je u prethodnim smestajima dozivela mnogo stvari koje ljudi, koji zive u uobicajenim uslovima, ne mogu ni da zamisle.

"Vise me nista ne cudi - ni starac koji vrsi nuzdu u zajednickom WC-u sa otvorenim vratima, ni porodicne svadje koje probijaju ove zidove od dva spojena papira, ni bube koje je nemoguce potamaniti... Jedino sto neko od roditelja mora da me ceka kad se vracam kuci uvece, jer ne smem sama kroz ovu barustinu, bojim se pijanih ljudi i pasa lutalica", prica Tanja.

Ona kaze da joj se nikako ne svidja okolina kampa. Kroz otvoreni prozor glavom pokazuje na zicanu ogradu koja oivicava izbeglicki smestaj. Iza njega, pod nejakim ulicnim osvetljenjem, nazire se prostrana mocvara.

Izraslo divlje rastinje zaklanja vidik na glavni put koji vodi ka centru Beograda. Putic koji od glavnog druma vodi do ziccane ograde kampa blatnjav je i okruzen lokvama i mocvarnom trskom. Dok smo dolazili, presretali su nas copori pasa lutalica koji su verovatno privuceni mirisom iz kolektivne kuhinje.

"Nije mi tako tesko sto stalno moram da improvizujem, perem sudje u lavabou gde je neko spirao ko zna kakve bakterije, niti sto se uvek sramim kad gosti nemaju gde da sednu, koliko sto se ne secam kako je izgledala moja kuca. Nedavno smo u skoli dobili zadatak da svako napravi konstrukciju svoje kuce. Nisam znala sta da radim jer nemam kucu, a onda mi je nastavnik predlozio da nacrtam moju kucu u Slavoniji. Samo, ja nisam mogla da se setim kako je ta kuca izgledala. Sve fotografije su izgorele zajedno sa njom. Na kraju sam napravila konstrukciju na osnovu prica mojih roditelja", prica Tanja, guzvajuci krajicak kockastog stolnjaka.

"Za svo ovo vreme, pet godina u ovom kampu, posetila me je samo jednom jedna drugarica. Ne stidim se toga sto sam izbeglica, ali ne znam kako bi doziveli ovu baraku, smrad, moju kucu od dvadesetak kvadratnih metara, ne znam da li bi se zgrozili i poceli da me sazaljevaju ili bi to normalno prihvatili. A i gde da sednu? Kad smo svi ovde, nas cetvoro, nemamo gde da se mimoidjemo".

Tanja u dvadeset kvadrata zivi sa ocem, majkom i starijom sestrom. Snalaze se kako znaju i umeju. Otac radi kao fizicki radnik na gredjevinama, a majka je zaposlena u Gradskoj cistoci. Starija sestra, takodje, ide u srednju skolu.

"Ne secam se skoro nicega iz detinjstva u Slavoniji. Verovatno zbog toga stalno sanjam neke prostrane cvetne livade i siroke puteve. Ma, svasta ja sanjam. Nije to ni vazno, ionako u Slavoniju nikad necu otici. Zao mi je sto nemam fotografija, sto nemam drugova iz detinjstva. Stalno smo se selili po ovim kampovima. Znate kad drugi pricaju dogodovstine, a ti slusas, smejes se, a u stvari se grozno osecas jer nemas sta da ispricas. Nemas veselih stvari da se secas", kaze Tanja.

"Ima nas ovde u kampu dosta, ima i mojih vrsnjaka, nije da sam usamljena. Super je to, odes u skolu, tamo si kao i svi ostali, kupim ja i kiflu i odem na sok, nisam bas socijalni slucaj! Ali onda, ponovo dolazim ovde, u ove kucerke i barustinu. Marina vristi zbog pacova, nagluvi deda je pojacao ton radija do daske, dolazi komsinica da trazi bensedin jer je izgubila izbeglicku legitimaciju koja joj je sve, zove me onemocala, usamljena bakica da joj pomognem da ode da se okupa", nastavlja ona.

Tanja kaze da je njena porodica vise puta zelela da se iseli iz izbeglickog kampa. "Volela bih da odem u tu Australiju i da zaboravim i ono cega se ne secam, a sto me u pricama odraslih i snovima proganja, i ovo sada, sve cega se secam", prica ravnajuci cebe na krevetu.

Tanja pohadja srednju Gradjevinsku skolu u Beogradu. Gradskim prevozom joj treba oko sat vremena do skole. Kaze da voli da uci i vrlo dobar je djak. U skoli ima mnogo drugova, ali dobar zivot o kome sanja ipak ne moze da zamisli u Beogradu, stalno ponavljajuci kako se nada odlasku u Australiju.

Tanja Maksimovic je samo jedna od 800.000 izbeglica koje su u poslednjih desetak godina dosle u Jugoslaviju.

(Kraj)