BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Zajednicki zivot je moguc

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Olivera Tomic
dopisnik Bete iz Kragujevca

KRAGUJEVAC, 17. marta 2003. (Beta) - Kada se u leto 1999. godine vse od 400 stanovnika Kosova koji su bili primorani da napuste svoje domove, naselilo u kolektivnom smestaju u Raci Kragujevackoj, mnogi medju njima verovali su da im je mala varosica u centralnoj Srbiji samo privremeni smestaj. Danas, skoro cetiri godine posle, u Raci su i dalje iste porodice Albanaca, Muslimana, Srba, Roma, Makedonaca. Njihov broj samo se dodatno uvecao jer su tu rodjeni i novi clanovi zajednice. Svi oni se slazu - pravilo zajednickog zivota je jasno - najvazno je da si dobar i posten covek.

Tako je Raca Kragujevacka, varosica sa oko 4.000 stanovnika, u kojoj se svi poznaju i druze, postala simbol ideje zajednickog zivota ljudi razlicitih nacionalnosti i vere.

Stanovnici izbeglickog centra "Karadjordje" i sada pricaju u kakvim uslovima su poceli svoj novi zivot u Raci. U starom zdanju, koje je godinama bilo prazno i napusteno, nije bilo osnovnih uslova za zivot - vode, struje i kanalizacije. Danas, zahvaljujuchi pre svega humanitarnim organizacijama Pomoc Danskog naroda (DPA) i SDC iz Svajcarske svaka porodica ima svoje prostorije, nekoliko zajednickih kupatila, parno grejanje i posebnu kuhinju u kojoj se sprema jedan topli obrok za sve stanovnike zdanja. U centru se organizuju socijalni programi i obuka za deficitarna zanimanja, a organizovan je i rad obdanista za decu uzrasta do sedam godina. Posebnim programom svaka porodica je dobila na koriscenje i mali plac za bastu i sav potreban alat i seme, kako ne bi zavisili samo od cesto nedovoljne humanitarne pomoci.

Zvonko Zivanovic, upravnik kolektivnog centra u Raci, istice znacaj socijalnih programa, za koje kaze da su kod izbeglica vratili zelju za zivotom i otklonili velike psihicke smetnje. Sa velikim zadovoljstvom Zivanovich govori o radu Dramskog studija centra, u cijem radu ucestvuju stanovnici doma svih uzrasta. Oni su svojom glumom do sada, ne mali broj puta, odusevili stanovnike Race, kao i nekoliko gradova Srbije gde su izvodili svoje predstave. Dramski studio pomaze DPA, a sa glumcima-stanovnicima doma radi jedan beogradski reziser.

"Ja sam sa tim ljudima od samog pocetka 1999. godine i video sam kako im se tokom godina lagano vraca osmeh na lice. To je poseban dozivljaj i prava nagrada za trud koji svi ulazemo", kaze Zivanovic.

Rom Rifat Mehaj iz Kline u izbeglicki centar je stigao odmah nakon rata 1999. godine. Njegova viseclana porodica nije znala srpski jezik, ali ga danas svi govore odlicno. U svojoj bastici svakodnevno sedi sa svojim najboljim prijateljem Savom Ulamovicem, Srbinom izbeglim iz Djakovice, koga je upoznao u domu. Rifat i Savo zajednicki razmisljaju o svojoj buducnosti, koju i dalje vide na Kosovu, gde su rodjen i gde kazu da su im srce i koreni.

Rifat Mehaj izrazava zahvalnost svim "dobrim ljudima" koji su omogucili sigurnost njegovoj porodici u Raci, ali priznaje da cesto sanja rodni kraj i da mu je zelja da se vrati kuci. Kaze da je saznao od ljudi koji su kasnije stigli u Dom da mu je kuca srusena, ali dodaje da je uvek sanja onako kakva je bila - sa bastom i vocem u dvoristu.

"Imao sam lepu kucu i imanje. Skromno smo ziveli. Radili smo uvek mnogo u zelji da svojoj deci osiguramo bolju buduchnost. U trenutku izgubio sam sve, ali se ne mirim sa tim. Nada postoji. Zato bih zeleo da se vratim u svoje rodno mesto, pa makar morao sve iz pocetka. Medjutim, kako godine prolaze smatram da su sve manje sanse za to", kaze Mehaj. Ali, na to je spreman tek kada bude siguran da ce njegova porodica biti bezbedna na Kosovu.

Mada je zadovoljan smestajem u Domu, kaze da mu je tesko, jer nema posao, a deci treba obezbediti hranu, knjige za skolu i odecu. Za sada nema dovoljno sredstava i hrabrosti da napusti izbeglicki centar i pocne samostalan zivot. Tokom razgovora, ocigledno u velikoj dilemi, stalno govori o mogucnostima povratka na Kosovo i rizika koji takva odluka nosi sa sobom. Njegova supruga Djuljsaja i pored nostalgije zeli da ostane u Raci, jer zeli da joj deca zavrse skolu u miru, bez straha, i da kako kaze "postanu svoji ljudi". Istice da mladja deca idu u obdaniste, ciji je rad organizovan u dve smene u domu, dok najstariji sin ide u skolu.

Za stanovnike Race kaze da su "dobri i mirni ljudi" i da, ukoliko ne moze da se obezbedi sigurnost povratka na Kosovo, zeli da u Raci osnuje svoj novi dom. Priznaje da je cesto muci velika nostalgija za zavicajem, rodjacima i prijateljima, koji su takodje morali da napuste svoje kuce. I pored toga sto smatra da "nista nema bez svoje kuce" ona daje prednost sigurnosti svoje porodice.

Albanac Agim Ceku kaze da je napustio svoje rodno selo Trebovic na Kosovu, neposredno pre pocetka bombardovanja 1999. godine, jer nije zeleo da ratuje. Tada je sa osam clanova svoje porodice stigao u Dom u Raci, mesto za koje ranije nikad nije cuo. Trazeci bilo kakvo sigurno skloniste za svoju porodicu, Agim nije verovao da ce sve ove godine ostati u izbeglickom centru. Zahvaljujuci programu Pomoc danskog naroda, njegova zena i troje starije dece su zavrsili razlicite kurseve. Najstariji sin Visar je zavrsio obuku za varioca, zena i kcerke krojacki i frizerski kurs. Troje mladje dece uspeli su da nastave skolovanje u Raci. Agim nema posao, ali je zadovoljstvo nasao u radu dramskog studija. Dodaje da je otkrio novi talenat i ljubav prema glumi. Ponosan je na aplauze koje je dobio glumeci u nekoliko predstava prosle godine.

Agim istice da se prvih dana zajednickog zivota gledalo na nacionalnost i veru stanovnika koje je zajednicka nevolja okupila na jednom mestu, ali da je vremenom svaka razlika nestala pa sada jedan kod drugog odlaze na slave i rodjendane. Ne skrivajuci zadovoljstvo zbog novostvorene atmosfere, on istice da su stanovnici doma uspeli da steknu poverenje i lokalnog stanovnistva. Na pitanje kakvi su mu planovi, on odgovara da njegovo selo nije spaljeno i da ga "kuca ceka", mada je sve odneto i prazno, ali da bez garancija za povratak nema nameru da napusta sigurnost i mir Centra.

Radovan i Ruzica Popovic iz Istoka stigli su sa svoje cetvoro dece u Dom iz Kragujevca, gde su najpre bili smesteni u jednoj skoli. Bio je to najtezi trenutak u Ruzicinom zivotu. Danas se nerado seca tih dana, ali sa ponosom pokazuje na svoju decu, posebno na najmladjeg cetvorogodisnjeg decaka, koji je bio tromesecna beba kada su krenuli iz svoje kuce na Kosovu. Sa velikom nostalgijom prica o ranijem zivotu i svom selu, svesna da su uslovi u kojima danas zivi njena porodica daleko losiji od onih koje su imali u domu u selu Kos na Kosovu, zbog cega je muci velika dilema da li da se vrati kuci.

"Stalno mislim na povratak, mada je nase selo potpuno razruseno, imam veliku zelju da se vratim, ali samo da nam se garantuje sigurnost zivota na Kosovu", kaze Ruzica i dodaje da deca vise zele da ostanu u Raci, jer su stekli nove drugove i dobro su se uklopili u novu sredinu. Sa ponosom istice da su joj deca dobri djaci i pored toga sto nemaju dobre uslove ze ucenje, jer cela porodica zivi u jednoj prostoriji. Svesna je da Centar nije pravi dom, ali je plasi kako bi deca podnela ponovnu promenu sredine i neizvesnost koja bi ih docekala na Kosovu.

Stanovnici doma kazu da su uglavnom zadovoljni smestajem. Medjutim, i pored dobre volje i spremnosti ljudi da pomognu, sve je manje donacija i humanitarne pomoci. Stanovnicima Doma nedostaju hrana, lekovi, vitamini, obuca i odeca....I naravno, njihov dom. Ali, o povratku ce jos morati dobro da razmisle.

(kraj)