BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Zene - zrtve rata

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.


Merima Spahic
dopisnik Bete iz Sarajeva

SARAJEVO, 28. januara 2003. (Beta) - Srebrenicanka Hajra Catic svakog 11. u mesecu sa ostalim clanicama udruzenja "Majke Srebrenice i Zepe" mirno demonstrira u Sarajevu ili Tuzli, trazeci istinu o svojim najblizim nestalim u operaciji snaga bosanskih Srba na njihove rodne gradove.

"Moj sin Nihad-Nino Catic bio je novinar izvestac iz Srebrenice. Zadnje njegovo javljanje iz Srebrenice bilo je 10. jula. 1995. godine. Nikada ne mogu zaboraviti poslednje njegove reci i uvek mi, kad legnem navece, zvone u usima: 'Ako nam necete pomoci ovo je moje zadnje javljanje, nece vam se imati ko javiti iz Srebrenice", kaze ona.

Brojne posleratne studije pokazuju da su zene u Bosni i Hercegovini tokom rata 1992-1995. godine bile potpuno traumatizirane jer su neprekidno bile izlozene nasilju. Tek nakon rata njihovo traumatsko stanje postaje ocito, a mnoge od njih obracaju se udruzenjima zena u BiH u oba entiteta, kako bi dobile adekvatnu psiho-socijalnu pomoc. Mnogim zenama koje su dozivele ratne strahote, kroz brojna udruzenja osnovana posle 1995. godine, pokusavaju da pomognu upravo druge zene.

"Nema bas mnogo mogucnosti za konkretnom pomoci zbog celokupnog stanja u drzavi. No, zenama koje dodju kod nas je vazno da sa nekim podele sve svoje probleme. Bude im lakse kada se glasno nesto kaze, jer ponekad to 'nesto' ima drugo znacenje kada ostane samo u mislima", kaze Jadranka Milicevic, clanica Udruzenja "Zene-zenama".

Hajra je jedna od hiljada bosanskih zena koje, osmu godinu nakon zavrsetka rata, tragaju za svojim sinovima, muzevima i drugom rodbinom. Nestalima se, prema podacima vlasti u Sarajevu, smatra jos oko 9.000 Srebrenicana. Snage bosanskih Srba zausele su grad u leto 1955. godine, a protiv njihovih vojnih i politickih vodja Haski tribunal je podigao optuznicu. Hajra kaze da sa predratnim kolegama srpske nacionalnosti komunicira, ali "ne preterano".

Hajra Catic rodjena je u Srebrenici gde je radila i zivela sa svojom porodicom. Oni su, kada je poceo rat u BiH, ostali u tom gradu, jer su mislili da ih niko nece napadati. "Nisam nikome nista ruzno uradila. Takodje, imala sam prijatelja Srba pa sam mislila da ce nas zastititi. Grdno sam se prevarila", priseca se Hajra.

"Moj sin Nino mi je rekao 11. jula, kad sam ga poslednji put videla, da ja i njegov otac idemo u mesto Potocare gde je bio smesten Holandski bataljon, a da ce on sa ostalim muskarcima pokusati da se probije putem do slobodne teritorije, do Tuzle. Dala sam mu da nesto pojede, on je jedan zalogaj stavio u usta i na kraju je ustao i izbacio ga iz usta. Bio je bled. Dala sam mu nesto hrane i odece. Pozdravili smo se i do danas o njemu ne znam nista", prica ona.

U Potocarima je bilo oko 25.000 ljudi koji su dosli verujuci da ce ih holandski bataljon zastititi. "Nocila sam dve noci u jednom napustenom autobusu. U toku noci su odvodjeni muskarci koji se nikada vise nisu ni vracali. Posle su vidjeni iza kuca zaklani. Zene su odvodili i silovali", kaze Hajra.

Ona dodaje da su pripadnici srpskih snaga na sebi imali uniforme UN-a tako da nismo znali ni ko su pravi vojnici UN-a. Muza su mi zarobili i odveli u zgradu preko puta holandskog bataljona, u zgradu Elektrodistribucije. To se sve desavalo pred vojnicima holandskog bataljona, a da niko od njih nije ni prstom makao, niti se ko zapitao gde vode te muskarce, decake od 10 i starce od 80 godina", kaze Hajra.

Sedam i po godina nakon te tragedije, Hajra je svesna da su joj muz i sin ubijeni. Sada joj, kako kaze, ostaje jedino da se bori za pravdu.

Jadranka Milicevic tvrdi da u udruzenje "Zene zenama" dolaze zene iz svih krajeva BiH trazeci psiho-socijalnu pomoc. Smatra da zene u BiH tokom rata nisu mnogo brinule o sebi, niti su razmisljale o svakodnevnim zenskim problemima, vec su najteze sate prezivljavale cekajuci vesti sa prve linije fronta gde su im bili najmiliji.

Mejra Sijercic (48), koja je zivela u okolini Srebrenice, to potvrdjuje. "Nije mi bilo vazno kako izgledam, da li cu imati sta da jedem. Jedino sam brinula da li ce mi se sin, koji je bio pripadnik Armije BiH, vratiti. Imam obicaj da kazem da je moj muz uzasno sretan jer je umro dve godine pre pocetka rata u BiH. Ja sam u Srebrenici ostala sama sa sinom i kcerkom. Kada su nas, zene i decu, vojnici srpske vojske naterali da udjemo u kamione, ja i moja kcerka vise nikada Ahmeda nismo videli", prica ona.

Mejra kaze da ne mrzi zene drugih nacionalnosti niti njihove muzeve, ali da bi volela da zna "ko je bio toliko 'hrabar' da ubije sedamnaestogodisnjeg Ahmeda koji nije znao ni da rukuje oruzjem".

"Nemoguce je da u Federaciji zive samo Muslimani. Isto kao sto je nemoguce da u Republici Srpskoj zive samo Srbi. Stotinama godina, u Srebrenici recimo, ziveli su zajedno i jedni i drugi. Ja necu ostaviti svoju dedovinu, vraticu se cim mi se kuca popravi. Isto tako, verujem, i Srbi. Tesko ce se neko odluciti da ostavi svoja vekovna ognjista. Zaboraviti necu da sam ostala bez sina, ali svetiti se necu. Verovatno ce neke nove generacije, koje ce o proteklom ratu u BiH citati u istoriji, potpuno pomiriti sve nacionalnosti u BiH. Samo treba malo vremena", kaze Mejra.

"U dosadasnjem radu, zene su te koje su cinile prve korake ka pomirenju i saradnji. Vec 1995. godine poceli su prvi kontakti zena iz razlicitih organizacija iz oba entiteta u BiH (Republika Srpska i Federacija BiH) i mnogo toga se uradilo zajedno", kaze Miliceviceva. Ona naglasava da im se za pomoch javljaju zene svih nacionalnosti i verskih opredeljenja, razlicitih generacijske pripadnosti, socijalnog porekla i obrazovanja.

I clanice udruzenja "Vive zene" iz Tuzle, nevladine organizacije koju finansiraju donatori iz Svajcarske, Holandije, Svedske, Nemacke i Velike Britanije, slazu se sa tim da u ratnim uslovima zene nisu mnogo pricale o svojim problemima, da su ih zanemarivale zbog straha za sudbinu muskaraca.

Mima Dahic iz tog udruzenja kaze da se uloga zena u ratu i posle njega drasticno promenila, te da su od domacica i majki, zasticenih brakom, one postale udovice, zrtve genocida, silovanja i drugih nasilja, kao i da su se iznenada suocile sa siromastvom, neizvesnoscu, gubicima i moranjem da preuzmu ulogu glave porodice. Nakon rata, prozivljeni stres manifestuje se kroz gubitak samopouzdanja, slabiju koncentraciju, poremecaje sna, nocne more i ponovna prozivljavanja traumatskih iskustava. Cesto su prisutni depresija, povlacenje u sebe i suicidalne misli.

"U posleratnom periodu zene su jos iscekivale svoje najmilije o kojima nista nisu znale. Taj period mozemo obeleziti kao period 'cekanja'. Cekale su da se vrate njihovi najmiliji, cekale su da se vrate kuci, da se nesto promeni. Sve to je dovelo do odgodjenog zalovanja. Vecina ih je bila i u fazi negiranja i neprihvatanja da su njihovi najdrazi mrtvi. Recimo, imali smo slucaj 2000. godine, kada je radjena identifikacija posmrtnih ostataka iz jedne masovne grobnice, gde je jedna nasa klijentkinja, iako je prepoznala ostatke garderobe svoga supruga, negirala da je to on", objasnjava Mima Dahic.

Srebrenicanke Hajra i Mejra ponekad glasno priznaju da su svesne toga da im se njihova deca nece vratiti, ali ce se one, kako kazu, boriti za istinu na "zenski i civilizovan nacin". Mirnim mesecnim protestima nece dozvoliti da se tragedija Srebrenice zaboravi. Dodaju da je zajednicki zivot svih naroda u Bosni moguc i potreban, ali kazu da im treba jos neko vreme da sa svojim komsijama Srbima pocnu da komuniciraju kao sto su to cinile pre rata.

(kraj)