BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
SOS Mama

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija.

Merima Spahic
dopisnik Bete iz Sarajeva





SARAJEVO, 15. novembra 2002. (Beta) - "Kada bi neko rekao da nam uzima nasu mamu, ja bih sve trcala za njom i ne bih joj dala da ide", prica devetogodisnja Azra nezno drzeci glavu u krilu majke Hidajete. Vuce je za ruku i ljubi, dok je Hidajeta miluje po kosi. Azra je samo jedno od hiljada dece u Bosni i Hercegovini koja su ostala bez roditelja, a Hidajeti je uloga majke u pravom smislu zanimanje. Ona je takozvana SOS mama u Decjem selu u sarajevskom naselju Mojmilo.

Decje selo u Sarajevu formirano je od kompleksa novoizgradjenih, modernih kuca, napravljenih iskljucivo da bi primila malisane i njihove sos-mame. U selu se nalazi igraliste, klackalice, ljuljaske, zapravo sve sto je potrebno deci za zabavu. Hidajeta zivi sa sedmoro dece. Njih sestoro pokazuje odusevljenje zbog posete, srdacno se rukuju, predstavljaju. Amir, Amra, Sedina, Safet, Lejla i Azra, spremaju se za intervju. Sedmo dete, mali Hasan, star 15 meseci, igra se u kreveticu. Azra moli da ona pripremi kafu, garantujuci da ce biti odlicna.

Decje selo u Sarajevu u septembru je 1998. godine izgradila humanitarna organizacija Sos Kinderdorf International i u njemu je smesteno nesto manje od 100 dece bez roditelja. Drugo selo je u Gracanici. U oba sela trenutno zivi oko 170 malisana sa 27 sos-mama. Selo u sarajevskom naselju Mojmilo cine lepe, nove i moderno uredjene kuce. Njihovi stanari kazu da imaju sasvim pristojne uslove za zivot. Za SOS mame i zaposlene u naseljima ce, na zalost, jos dugo biti posla, zbog velikog broja dece koja su tokom rata ostala bez rodirelja.

Po zamisli Sos Kinderdorfa, nakon dolaska u selo deca bez roditelja dobijaju majku, zapravo zenu koja zivi sa njima, tetku koja ponekad nakratko zamenjuje mamu kako bi ona mogla da obavi i druge poslove, a takodje i bracu i sestre. U svakoj kuci zivi po jedna sos-mama sa sestoro ili sedmoro dece. Oni se medjusobno nazivaju bracom i sestrama, a zenu koja sa njima boravi 24 sata dnevno i ne odvaja se od njih, zovu mama.

Sos Kinderdorf u sela prima decu do 10 godina starosti. Ipak, postoje izuzeci, na primer kada u selo dolaze deca u krvnom srodstvu, jer ova organizacija insistira na principu ocuvanja porodice na okupu. Deca u selo dolaze iskljucivo posredstvom centara za socijalni rad. Ti centri odlucuju koju decu treba poslati u Decje selo prema proenama psihologa. Jedini uslov koji postavlja Sos Kinderdorf je da deca budu zdrava kako bi o njima mogla da se stara zena koja vec brine o petoro ili sestoro dece.

Hidajeta sa sedmoro dece zivi isto kao sto i svaka bioloska majka zivi sa svojom decom. Kada su bolesni, vodi ih kod doktora, kuva im, pere, vodi u skolu, docekuje ih, odvodi u vrtic, igra se s njima. Ne krije da je umorna, ali kako kaze, sve to prodje kada joj deca donesu pismo ili neke crteze u kojima joj iskazuju ljubav. Svi je zovu mama i to zvuci veoma prirodno. Kaze da se nijednom nije pokajala sto je postala sos-mama.

Tokom razgovora, deca lagano gube strpljenje, tako da neka od njih odlaze u druge sobe. Ostali gledaju crtane filmove na televiziji. Razgovor povremeno prekida sistanje pretis lonca na sporetu. Majka Hidajeta moli za pauzu kako bi proverila da li je subotnji rucak gotov. "Njih sestoro pitam sta bi da jedu. Svi kazu razlicito, naravno. Tako jedan dan kuvam ono sto mi je narucilo jedno dete, drugi dan ono sto je narucilo drugo, i sve tako. Uglavnom tokom sedmice, sve zelje obicno budu ispunjene. Malo mi je nezgodno uskladiti ko sta voli, jer recimo Amir ne moze ni da smisli meso. Ali, nekako se dogovaramo", kaze Hidajeta.

Hidajeta (45) je pocela da zivi sa decom koja su bez roditeljskog staranja sasvim slucajno. Pre sest godina citala je novine i naisla na oglas u kojem se trazi osoba koja voli decu, zeli da zivi s njima, vodi domacinstvo, da je bez bracnih obaveza i da je, uopste, kompletna licnost. "Kada sam procitala oglas, rekla sam da je to Bog hteo. Kada sam procitala uslove koji moraju da budu ispunjeni, imala sam osecaj da je to pisano za mene. Ja nemam decu, ova deca nemaju roditelje. Tako smo podareni jedni drugima i ovo je sudbina", kaze ona.

Da bi postala sos-mama, morala je da prodje adekvatno obrazovanje za rad sa decom iz oblasti pedijatrije, psihijatrije, psihologije. Takodje je bila na prakticnoj obuci, koju su majke iz Sarajeva imale u slicnom selu u Hrvatskoj.

"Kada sam prosla taj edukativni program, pocetkom 1997. godine, dodeljeno mi je dvoje dece - Amir koji sada ima 13 godina i Amra 11. Nakon dva meseca dobila sam jos dvoje, Sedinu koja ima 11 i Lejlu od sest godina. Zatim sam dobila Safeta, sada jedanaestogodisnjaka i Azru, koja je stara devet godine. Pre dva meseca u nasoj porodici je i Hasan koji ima 15 meseci", objasnjava Hidajeta.

Kada je rec o identitetu dece i razlogu zbog kojih se nalaze u Deccjem selu, pravila u odnosu prema medijima su precizno definisana. Ukoliko zele da naprave reportazu o ovom selu, novinari moraju da postuju zahteve Sos Kinderdorfa. Ne smeju da navode prezimena dece i majki, niti bilo sta sto bi govorilo o njihovoj proslosti. Ipak, deca znaju istinu, znaju ko su njihovi roditelji i zasto su smestena u Decje selo.

Deci je sasvim jasno da sos majke nisu njihove bioloske mame. U skladu sa svojim uzrastom deca, od pedagoskog osoblja u selu, dobijaju saznanja o svojim pravim roditeljima. Veliki broj dece uopste se ne seca svojih roditelja jer su odmah po rodjenju ili sa svega nekoliko meseci ostali bez roditeljskog staranja. Nijedno dete koje zivi sa Hidajetom ne seca se svojih roditelja. Svi do jednog kazu da i ne razmisljaju o tom delu svog zivota.

Hidajeta ne krivi sve roditelje koji su ostavili svoju decu. Tvrdi da postoje majke koje ne mogu materijalno, a ni fizicki da se brinu o deci i dodaje: "Kada ljudi cuju za ovakve slucajeve odmah krive roditelje, ali u nekim sluccajevima je opravdano da decu daju nekom drugom na cuvanje. Ponekad takav cin bude bolji po samo dete".

U pricu se ukljucuje i Amir. "Meni je ovde odlicno. Imam bracu, sestre, majku. Bice mi tesko jednom da odem odavde. Svaki drugi dan cu dolaziti svojoj majci Hidi", kaze on.
Deca se, kao i svaka druga braca i sestre, ponekad posvadjaju, ali, kako tvrde, ljutnja ne traje dugo. Amir je, kao najstariji, zastitnik ostalih malih ukucana. Kaze da bi "dobro nagrabusio" onaj ko bi povredio njegove sestre i brata. "Uh, uh, ne daj Boze da ih neko udari", vice dok mlatara pesnicama po vazduhu. Lejla, Amra, Sedina i Azra ne kriju da se pored najstarijeg brata osecaju zaista sigurno. Njega cak, kako potajno poverava njihova mama, najvise i vole, mada to javno nece da priznaju. "Ja volim svoje seke i bracu isto. Nikoga ne volim vise ili manje", kaze stidljivo Azra. I ostala deca potvrdjuju takav stav.

Pedagozi tvrde da vecina dece iz Decjeg sela zavrsi srednjesskole, fakultete, te da su sposobni da oforme normalne brakove, bez trauma. Oni su, prema misljenju strucnjaka, sposobni za zivot, jer su odgajani u porodici gde vladaju porodicna pravila i gde im majka daje potpuno obrazovanje i, sto je najvaznije, roditeljsku ljubav.

Deca iz sela pohadjaju redovne javne skole. Hidajetina deca kazu da zele da zavrse skole. Ne samo srednje, vech i vise. Zele da dobiju dobar posao i jednom oforme svoju porodicu. Svih sestoro zele jednom da dobiju svoju decu kojoj ce, kako kazu, pruziti pravu ljubav, kao sto mama Hida to cini sa njima.

Briga Sos Kinderdorfa za decu ne prestaje kada ona postanu punoletna, vec se ta organizacija brine o njima do trenutka potpunog osamostaljenja. Nakon sto deca napune 15 ili 16 godina, prelaze u sos-kuce za mlade gde su i dalje pod potpunom finansijskom i pedagoskom paskom Sos Kinderdorfa uz stalno prisustvo psihologa i pedagoga.

Prema recima savetnika za odnose s javnoscu Decjeg sela za BiH Sandre Kasalo-Fazlic, po okoncanju srednje skole Sos Kinderdorf pokusava da pomogne deci da nadju posao. U slucajevima kada su deca izuzetno vredna i talentovana, finansira se njihovo studiranje, a nakon toga dobijaju pomoc i pri zaposlenju.

"Iako deca fizicki napuste Decje selo, oni i dalje ostaju u trajnoj vezi sa sos-majkom. Posecuju ih vikendom, gotovo redovno se cuju telefonom i ta emotivna veza koja se jednom rodi u selu zapravo nikad ne prestaje. Imala sam priliku upoznati u Austriji jednu sos-mamu koja je sada u penziji i ima 72 godine. Ona je provela 40 godina odgajajuci decu u selu. Tokom svog zivotnog veka odgojila je 32 dece. Kad joj je bio 70-ti rodjendan dosli su svi sa svojim suprugama, muzevima i decom. Na rodjendanskom slavlju ta sos-mama imala je preko 100 takvih gostiju", kze Sandra Kasalo-Fazlic.

(Kraj)