BETA-SERVIS CLANAKA-MANJINE
Skoplje: Zene zrtve nasilja

Clanak je deo zajednickog projekta agencije Beta i Media Diversity Institute iz Londona "Izvestavanje o razlicitostima". Projekat je pomogla Evropska unija, u okviru Pakta za stabilnost jugoistocne Evrope.


Snezana Lupevska
dopisnik Bete iz Skoplja

SKOPLJE, 17. septembra 2002. (Beta) - Kada se Rizida Bekirova iz Skoplja pre osam godina udala bila je srecna i zadovoljna mlada zena i nije ni slutila da che zavrsiti u krajnje skucenom i neuslovnom prostoru skopskog doma za zene-zrtve nasilja, jedine tekve institucije u Makedoniji.

"Udala sam se kad mi je bilo 17 godina. Prvih nekoliko meseci u braku je bilo dobro. Medjutim, kada se prvo dete rodilo, moj muzz je pocceo da pije i da se kocka. Dolazio je kuchi nervozan kada je gubio i tukao me je. Udarao me je jako po ccitavom telu, pljuvala sam krv, povracala", pricca dvadesetpetogodisnja Rizida dok sedi u tesnoj sobi sa pohabanim namestajem i iskrzalim chilimom na podu.

"Pre nekoliko dana, pretukao me je ponovo, udarao me je po stomaku i povredio zeludac, krvarila sam danima. Nakon nekoliko dana kucnog pritvora uspela sam da pobegnem iz kuce i da stignem u Centar za zbrinjavanje zena zrtava nasilja", kaze ona.

Centar je otvoren pre godinu dana, a od Vlade Makedonije ne dobija skoro nikakva sredstva. Glavne donacije za rad Centra dolaze iz stranih ambasada u Makedoniji. "Uslovi su teski zato sto raspolazemo minimalnim sredstvima", kaze rukovodilac centra Daniela Dabevska. Centar ima troje zaposlenih koji tek odnedavno primaju male honorare. Prethodno su radili volonterski.

"Godisnje ovde dolazi vise od 60 zena zena iz raznih delova Makedonije. One su raznih nacionalnosti, socijalnih struktura, razlicitog obrazovanja, uzrasta. Mogu nas pozvati u svako vreme, nass telefon je u svim medijima. U strogoj diskreciji drzimo lokaciju centra jer ne zelimo da muz sazna gde mu je zbrinuta zena. Dogadjalo se da nam muzevi prete da che doci naoruzani i da che nas pobiti da bi uzeli zenu", kaze Dabevska.

Centar moze da primi samo 20 zena sa decom. One tu dobijaju namirnice od kojih same pripremaju hranu, smesstaj i lekarsku pomoc, kao i pomoch psihologa, sociologa i pravnika. Zene u centru ceka jednostavno namesstena soba, sa najvise tri lezaja. Dabevska kaze da je vechina zena koje dodju u Centar, njih 72 odsto, zrtva nasilja svojih muzeva. Ostale trpe nasilje od svojih roditelja, ili mladicha. Fizicki je maltretirano njih 61 odsto, seksualno 10 posto, dok ostale uglavnom trpe psihicke torture.

Dok prica, Rizida se povremeno trese u grcu i place. "Moj muz je pijanac i kockar, ne brine o deci. Ja ne radim, niti bi mi muz to dozvolio. Sve ssto zaradjuje, on potrossi sam, a ja i deca nemamo ni sta da jedemo. Nemam gde da odem, nemam rodjake, a zivimo s njegovom majkom koja ne moze mnogo da mi pomogne, jer i nju tuce. Najgore je kad pocne da bije decu. Mladji sin Dzaner ima samo tri i po godine, a vech mu je otac polomio nos. Udarao ga je o zidove i patos, bacao ga je po sobi, ne znam kako je dete ostalo zivo", kaze kroz suze. Pokazuje jos vidljive masnice i rane od batina na telu.

"Nekoliko puta do sada sam bezala i opet sam se vrachala njemu. Nemam novaca, nemam skole, nemam stan, nemam kuda da idem i to je bio razlog da se vratim, nisam htela da mi deca prose", kaze ona.

Zene u centru mogu da provedu najvisse godinu dana, a takav propis je donessen jer sve vechi broj njih trazi pomoc, a uslovi za smestsaj su ograniceni. Rizida je dossla drugi put u proteklih godinu dana. Nada se da ce uspeti da nadje posao kako bi prehranila sebe i troje dece. "Nikada se vise necu vratiti kod njega", kaze.

Andrijana M. ima 23 godine i ne zeli da kaze kako se preziva. U detinjstvu je bila zrtva najbrutalnijeg seksualnog nasilja u porodici, a kasnije je postala zrtva nasilja u braku. Na licu ima oziljak, izbijeno joj je nekoliko zuba, a na rukama se jos vide masnice.

"Imala sam samo devet godina kad je ocuh poceo da me seksualno zlostavlja. To je radio godinama na najbrutalniji nacin. Majka nije htela da mi veruje kada sam joj pricala sta se desava. Verujem da nissta nije ni smela da kaze - sto zbog sramote, sto zbog toga sto ju je ocuh tukao. Sa 14 godina uspela sam da odem u dom za zbrinjavanje dece. Nakon cetiri godine sam se udala i tada je poceo novi pakao u mom zivotu. Imala sam samo ccetiri meseca dobrog braka. Moj muz je pocceo da pije i da me vredja, maltretirao me je i tukao ako mu ne dam novac i rakiju. Nemam dece, a i ne mogu ih vise nikada imati. Kad sam bila trudna, u petom mesecu, toliko me je tukao da sam zbog toga pobacila". kaze ona.

"Zivim u selu gde se svi poznaju ili su rodjaci, niko nije na mojoj strani i niko ne zeli da se zameri mom muzu. Nisam imala gde da odem. Nisam ni pomissljala da se ikada vratim kod majke i ocuha. Mislim da bih ga sada ubila. Nisam mogla ni da ostanem kod kuce, jer bi muz nastavio da me tuce. Zato sam dosla u Centar", kaze Andrijana. Tvrdi da policija zna kakav je nasilnik njen muz, ali da ga nikada nije uhapsila.

Protiv Andrijane kao da se sve urotilo. Osim ssto je stalno maltretirana i tuccena, ona ne moze da ima socijalno i zdravstveno osiguranje jer po makedonskom zakonu socijalnu pomoc dobija samo jedan clan porodice. Novac tako odlazi njenom muzu. "Kada me muz pretuce, ja moram od njega da trazim novac i zdravstvenu knjizicu kojom kod lekara dokazujem da sam osigurana. On nikada nije hteo da mi da knjizicu. Nikada, ni onda kada sam bila najteze povredjena, kada sam dugo krvarila. Tako ostajem bez prebijene pare, sa masnicama i povredama, bez lekarske pomochi", kaze Andrijana.

V.N. je 20 godina bila u braku, a zbog svega ssto je prezivela ne zeli da joj se navodi ni ime ni prezime. Kaze da ju je strah da ce je muz proganjati, ali i da ne zeli da okolina sazna sta se sve dogadjalo u njenom braku. Ima troje dece, a njen suprug je kockar koji igra na velike uloge.
"Uzimao bi po 50.000 DEM i mene bi poveo u kockranicu. Ja bih morala da kazem broj na koji bi on stavio ulog. Ukoliko dobije, bio je srecan. Problem je bio kad bih ja promasila broj. Onda je pocinjao horor. Udarao mi je ssamare i tukao pesnicama. Nekoliko puta me rezao nozem ili ziletima, cupao mi kosu. Na nekoliko mesta vise nikada nece porasti", kaze cetrdesetdvogodisnja V.N.

Slicno se njen muz ponasao i prema kcerkama. "Najstrasnije je bilo kad sam bila trudna - onda me tukao po stomaku, ne znam kako je moj sin uspeo da prezivi takvu trudnocu. Pre godinu dana uspela sam da nekako pobegnem iz kuce i grada u kojem smo ziveli. Dosla sam ovde i tri meseca nisam mogla da se dignem iz kreveta. Pod pritiskom socijalnog radnika moj muz je potpisao da ce mi dati pola nase imovine i obecao je da me nece tuci. Vratila sam se, zapravo, samo zbog dece. Ali, on nije odrzao obechanje. Kad me je poslednji put pretukao, zatrazila sam razvod. Sada samo zelim da pocnem zivot iz poccetka", kaze ona.

U Centru kazu da je V. N. jedna od retkih primera zena koje su uspele da se osamostale i sasvim odvoje od muza. "Mi ne mozemo uticati na odluku zena da li che se vratiti muzu ili ne. Njihovo je pravo da odlucce kako che provesti zivot. Ja bih im najradije rekla da se nikada ne vrate muzevima, ali nemamo pravo da se tako mesamo u njihov zivot. Posebno sto ne mozemo ni da im garantujemo novac, posao", kaze Dabevska. Ona smatra da je najvechi problem u tome ssto samo mali broj maltretiranih zena stigne do Centra. Ostale, uglavnom, ostaju u svom paklu, uhvachene u klopku izmedju cetiri zida porodicnog stana.

Psiholog Tamara Markovska kaze da je fiziccko nasilje nad zenama posebno izrazeno na Balkanu. "Zene su cesto finansijski zavisne od muskaraca. Nemaju svoj stan, ne mogu da se vrate roditeljima. Pored toga, na Balkanu se porodicne stvari jos shvataju kao nesto u sta se ne treba mesati, kao nesto sto treba da ostane izmedju cetiri zida. Takodje, zna se kakav kult muskaraca ovde postoji. Pored toga, u sredinama koje su bile u ratu ili im prete sukobi, koje su potpuno ugrozene delovanjem kriminala, ni policija se ne trudi mnogo da resava porodicno nasilje. Uvek se misli da ima mnogo precih stvari", kaze Markovska.

Markovska kaze da su muzevi koji fizicki maltretiraju zene uglavnom neuroticne i duboko poremecene osobe kojima je potrebna ozbiljna lekarska pomoc. "Maltretirane zene i ne treba da ocekuju da ce se bilo ko od njih popraviti bez tretmana kod psihologa. Moraju da shvate da su jedine koje mogu da prekinu lanac nasilja", kaze ona.

Centar u Skoplju postaje pretesan da bi primio zene-zrtve nasilja kojima je pomoc najneophodnija. U upravi te ustanove kazu da planiraju otvaranje prihvatilista i u drugim gradovima u Makedoniji, ali da za to jos nemaju dovoljno novca.

(Kraj)