Setaliste Bacvice 10, Split, Croatia,
tel/fax: ++385 21 488-945, 488-936, 321-421
E-mail: stina@zamir.net & stina@st.tel.hr
Internet: www.stina.hr

Milica Pesic poznata je srpska novinarka koja se od samih pocetaka suprotstavljala Milosevicevom rezimu i strasnim zloupotrebama medija u izrazavanju ratnih sukoba. Jedna je od utemeljitelja Media Diversity Instituta koji izmedu ostalog realizira brojne istrazivacke i edukativne projekte vezane za razvoj profesionalnih novinarskih standarda u zemljama koje su prosle kroz etnicke konflikte.

Zemlje bivse Jugoslavije koje su prosle kroz ratne sukobe i etnicke konflikte u sklopu svoje ukupne demokratizacije moraju zapoceti proces prevladavanja govora mrznje i etnicke netrpeljivosti. Kakvu ulogu u tome mogu i moraju igrati mediji?
U svakom drustvu, bilo da govorimo o onim sa razvijenom demokratijom, ili o onim gde demokratija tek 'pusta korenje' - mediji imaju nesporno vaznu ulogu. Zapravo, tamo gde su institucije sistema vec ucvrscene, tamo gde postoji sistem vrednosti, tamo gde su odnosi medu razlicitim drustvenim grupama manje-vise stabilni - mediji su, govorimo naravno o informativnim medijima, samo jedan od stozera demokratskih drustava u tim zemljama. U zemljama gde se demokratski procesi tek uspostavljaju, gde demokratske institucije ili ne postoje uopste ili postoje samo na papiru, ili su toliko fragilne da ih i gromoglasnija izjava nekog uzludelog nacionaliste moze izmestiti iz lezista - mediji su jedini kontrolor vlasti i jedina spona izmedju te vlasti i onih koji su tu vlast navodno demokratski birali. U zemljama jugo-istocne Evrope upravo je to slucaj. Dodamo li tome ratove iz 90-ih i ulogu koju su mediji tad igrali - naravno ne svi, no mnogi medu onim najuticajnijim - podsticanja na sukob, koristeci mitove, legende, komadice istorije, stereotipe, govor mrznje, do mere da je neko parafrazirao Klauzevica definisuci rat kao nastavak TV dnevnika oruzanim putem - moj odgovor je kratak: da, mediji mogu i moraju od 'okrenu curak'. Ja ne tvrdim da mediji sami po sebi imaju moc - moc im daju oni koji ih koriste, da ne kazem kontrolisu. Dakle, obrnuto-proporcionalno, istu onu snagu i ubojitost koju je, recimo, TV Srbija imala kad je raspirivala mrznju prema drugima, drugojacijima - bilo da su oni bili druge vere, nacionalnosti, etnicitita, drugojacijeg politickog stanovista - sad bi mogla da upotrebi, isti taj entuzijazam, energiju i volju a za promovisanje drugog i drugojacijeg kao izvora dobrobiti, i drugog i drugojacijeg koji donosi novi kvalitet, nove izazove, koji obogacuje.

Nijedno od drustava o kojima ovde govorimo - prostori bivse Jugoslavije - nije homogeno, ni u etnickom, ni u nacinalnom, ni u verskom, ni u socijalnom, politickom, ili kom god hocete drugom smislu. Smatram da mediji - i to je ono sto mi pokusavamo kroz Media Diversity Institute (Institut za medije i razlicitosti) - treba samo da odraze tu sarolikost drustava u kojima postoje i kojima se obracaju. Umesto da nam govore sta treba da mislimo, mediji bi trebalo da nam samo ponude sto vise cinjenica, a mi cemo onda, gledajuci ih, slusajuci ih, citajuci, da zakljucujemo o stvarima i pojavama o kojima smo informisani.

Koji su problemi na putu transformacije medija trenutno najizrazeniji?
Ako podjemo od pretpostavke da mediji moraju postati ogledalo sredina kojima se obracaju i u kojima postoje, forum gde ce svaka zajednica, grupacija, unutar tog drustva prepoznati sebe, forum gde ce se mnogobrojne opcije, videnja i argumenti ravnopravno suceljavati - dakle, da bi mediji dobili takvu ulogu u novoformiranih drzavama i novouspostavljenim demokratijama - treba najpre da postoji politicka volja da se takva uloga medija podstice.

I, gotovo jednako bitno - svest medu ljudima u medijima o sopstvenoj ulozi, znacaju i mogucnostima. U tom smislu su podaci kojima mi u MDI raspolazemo gotovo porazavajuci. Recimo, prosle godine u Bosni je radena anketa na temu koje informacije najvise interesuju gradjane, a koje im se zapravo nude. 80% anketiranih je izjavilo da ne zeli vise 'ni da vidi' politicke informacije. Istovremeno, 80% sadrzaja informativnih medija odnosi se na politiku. Kome se ovi mediji onda obracaju? MDI organizuje cesto kurseve za novinare. Na Zapadu - uvek imamo bar tri kandidata na jedno mesto. U ovim krajevima - veoma je tesko objasniti narocito onim iskusnijim urednicima - da je sasvim prirodno otici povremeno na seminar, kurs. Kao u medicini. Zamislite da doktor posto diplomira nikad vise ne otvori nijednu strucnu knjigu ili casopis!? Tako je i u novinarstvu. Reutersovi novinari npr. imaju redovne seminare, kurseve bar jednom u godinu dana. Nije to razmazeni Zapad. Ne, nego se stvari menjaju i u nasem zanatu.

Mi smo u pocetku radili uglavnom sa novinarima pocetnicima, stav nam je bio - oni su buduci urednici, oni ce menjati svet. No, ispostavilo se da i u meduvremenu treba ziveti, a da 'vukovi' traju podugo. I da mlade kolege sveze-pridosle s nekog kursa gde su naucili nove stosove - docekuju cuvenim 'obrisi zuto oko usta' pozdravom.

Tako smo mi odlucili da radimo i sa onima koji imaju moc odlucivanja o sadrzaju informativnog materijala, dakle sa direktorima, glavnim urednicima, urednicima. Fascinantno je kad vam samouvereno kazu da je u njihovim kucama sve u redu, da su manjine dovoljno i na fer nacin 'pokrivene', da je ostavljen odgovarajuci prostor zenama, da 'pa, koga interesuju manjine osim manjina'. Onda mi napravimo jedno veliko istrazivanje - 10 zemalja, cetiri sedmice analiziramo po dve najuticajnije novine u ovim sredinama... I sta dobijemo? Potpuno suprotno onome sto nam urednici tvrde: precesto koriscenje kolektivnih odrednica - Cetnici, Siptari, Ustase, Cigani, siptarski ekstremisti... Citate novine na ovim prostorima i dobijate utisak da je uvredljivo imenovanje normalno i prihvatljivo.

Ovo je posebno slucaj sa prikazivanjem etnickih manjina - kad se o njihovim pripadnicima pise, gotovo uvek je to vezano za neki konflikt, cak kriminalnu aktivnost. a onda se, u velikom procentu opet, njihovo ponašanje generalizuju kao tipicno za vece, cak i citave etnicke grupe. Mi smo istrazivanje radili u novembru 2001., dakle pošto su svi konflikti zavrseni (osim onog u Makedoniji koji je jos tad tinjao). Neverovatno je da posle onolike zloupotrebe medija tokom 90-ih koje je kulminiralo u bombardovanju jedne medijske kuce - slucaj bez presedana - kao da nismo mnogo naucili. A morali bi biti svesni da negativnim imenovanjem i ovakvim uopstavanjem podgrevaju i proizvode diskriminativno uverenje da su 'svi oni isti'.

No, put od one komunisticke definicije novinara kao 'drustveno-politickog radnika' preko glasnogovornika mrznje do novinara koji ce pre svega kopati, kopati i kopati informacije, dok ce 'konzumenti' tih informacija da donose, kako bi neki medijski strucnjaci rekli - informisane odluke, put je i dug i naporan. Za vecinu, no, na srecu, ne i za sve. Govorimo o zemljama gde su civilna (gradanska) drustva tek 'zagrevaju za igru', gde je, kako jedan od velikih poznavalaca medija na ovim prostorima, profesor Peter Grass sa California State University, rekao - rec o politickim, a ne o gradanskim drustvima. Otuda, tvrdi on, na ovim prostorima preovladjuje tzv. partijska stampa, odnosno mediji koji prednost daju (svojim) ideoloskim ubedenjima u odnosu na informativnu pouzdanost.

Sto utice na to da mediji vrlo cesto umjesto da šire toleranciju postaju najznacajniji kanali sirenja netolerancije i mrznje?
Ima vise razloga i neke sam vec navela - ljudi koji vode medije cesto su nesvesni moc tih istih medija i vise gledaju one 'gore' nego one 'dole' kad kreiraju uredivacku politiku. Potom, ti ljudi su upravo i odabrani da vode te medije od onih 'odozgo'... Pritom oni 'gore' jos ne poseduju zelju da vode svoje zajednice ka tolerantnijim odnosima, tolerantnijem diskursu. Sve je jos uglavnom nacelno - ako zelimo u Savet Evrope, ako zelimo u EU, ako zelimo u druge medjunarodne organizacije - postoje pravila koja se moraju postovati. Jedno od njih je uvazavanje prava da se bude drugaciji, u etnickom, nacionalnom, kulturnom, politickom, seksualnom, ako hocete, smislu. Mnogi su to shvatili na ovim prostorima i nacelno prihvatili. Prihvatili, recimo, 'Okvire za postovanje prava etnickih manjina'. No, to je na papiru. U praksi, mi jos vidimo one druge po principu 'svi su oni isti'. Istrazivanje koje sam vec pomenula potvrdjuje da je medijska slika o manjinama samo oblik u kome se ispoljava istinsko neprihvatanje razlicitosti. Zapravo, tolerantnost prema drugim etnickih grupama, pocinje unutar 'moje' etnicke grupe. Ako smo mi nekulturnih jedni prema drugima u svakodnevnom zivotu, u samousluzi, na pijaci, u autobusu, takvi smo i prema onima izvan 'svoje' grupe. S tim sto s obzirom na blizu proslost, osecamo kao da imamo cak vise prava da tu budemo nekulturni i netolerantni, jer to nam dode kao istorijsko pravo. Tolerantnost pocinje onde gde priznamo sebi da imamo predrasude prema drugima. Svako ih ima. Ja ih imam, vi ih imate... samo osvescivanje te cinjenice je taj prvi korak. U svakodnevnomzivotu, pa, dakle, i u medijima.

Koliko su mediji u tim drzavama profesionalno osposobljeni da se nose sa problemima govora mrznje, etnicke netolerancije, neadekvatnog tretiranja etnickih manjina ect.?
Ocito nedovoljno. I oni drzavni i oni privatni. Oni prvi prolaze kroz bolan i dugotrajan proces tranzicije u javne servise, oni drugi cesto ne postoje zaista zarad informisanja gradanstva, vec zarad promovisanja vlasnika koji su cesto biznismeni cijem boljem imidzu doprinosi posedovanje makar novine, ako ne moze televizije. Posedovanje medija je cesto nacin da se opere biznis, i u prenosnom i u bukvalnom znacenju te reci.

Dakle, cesto nedostaje profesionalizam i jednima i drugima, tako da su naslovi tipa - 'Zagreb zeli novo etnicko ciscenje', 'Ulcinj letos licio na Banglades', 'Hodza uvozio mudzahedine', da pomenem samo neke od naslova iz naseg istrazivanja medijskog govora mrznje u ovom delu sveta - sasvim normalna pojava. Kad pogledate novine koje smo mi analizirali, a vecina medija im slici - u ogromnoj vecini tekstova, skoro 90 odsto njih, etnicke teme i akteri predstavljaju se "politicki". To znaci da se etnicke razlike i dalje - nekoliko godina pošto su oruzani sukobi zavrseni - medijski interpretiraju uglavnom kao da su potencijalni izvori politickih razlika i sukoba. Nase istrazivanje pokazuje da je medijska diskriminacija cesto posledica otvorenog oslanjanja na stereotipe ili predrasude, ali cesto i novinarske prakse koja se smatra rutinskim, pa i profesionalnim nacinom prikazivanja dogadaja.

Na koji nacin se medijima moze pomoci da dobiju jednu pozitivnu ulogu u svladavanju tih problema?
Politicari moraju da shvate da mediji ne postoje da bi sluzili njima, vec gradanima. S druge strane, ljudi u medijima moraju da imaju vise samopouzdanja, a i samopostovanja i okrenu se samo-regulaciji i svojoj pravoj ulozi. Naravno, da ce uvek biti medija, kao i u najdemokratskijim drustvima, koji ce biti glasila mrznje, i to je jedna od cena slobodnog misljenja, slobode stampe i pluralizma stavova. Ja nisam sigurna da mediji koji sire mrznju na ovim prostorima to rade sasvim svesno i kao stvar sopstvenog izbora. Vrlo cesto se to radi i iz ubedjenja da ce losa vest brze i bolje prodati novine nego dobra vest.

Koje novinarske standarde i pravila demokratskih drustava bi bilo nuzno sto prije primijeniti u medijskom prostoru ovih drzava kako bi se sprijecile ucestale pojave govora mrznje?
Povoljno bi bilo da svaka medijska kuca uspostavi svoj 'kucni red' - praktican vodic za novinare koji bi na jednostavan i direktan nacin uputio novinare u nacin pisanja o ovim temama. To svaka novinarska kuca u tzv. razvijenom svetu ima. Ako dobijete posao sa BBC-jem, morate pazljivo procitati taj vodic i obavezati se ugovorom da cete ga postovati. Dakle, pre nego sto pocnete da radite za BBC morate tacno da znate kako se pise o etnickim zajednicama, koje reci su dopustene, terminologija, kako se pise o starijima, kako o deci, kako o ljudima sa odredenim fizickim ili mentalnim poremecajima, kako o punijima....Ne, nije ovde rec samo o tzv. politickoj korektnosti. Ovde je rec, kako je nedavno izjavila predstavnica BBC-ija o tome da se svako ko slusa/gleda BBC oseca delom ovog drustva, jednako vazan i postovan kao svako drugi, kao manjina, kao vecina.

I posto sam ja pristalica samo-regulative, ja zaista hocu da verujem da smo mi novinari u stanju da brinemo o svojoj profesiji, da smo dovoljno odgovorni - dakle, mislim da bi odredena tela, komisije, zovite ih kako hocete, nezavisne od politickih centara moci, a postovani od gradanstva - mogli da preuzmu ulogu prosuditelja kad smo se mi novinari ogresili o profesiju, pa dakle i o svoje 'konzumente' i da u tom smislu onda predlazu i sankcije, a koje bi sami mediji onda sprovodili. Uvredila sam svojim prilogom odredenu osobu, ili grupu - sankcije moram da snosim.

Da li su u tom pogledu neophodna i neka zakonska rjesenja ili se pak ta borba vodi drugim sredstvima?
Dakle, ja sam za samo-regulativu, no zakoni mogu da pomognu u odredenim okolnostima. Nekad su uvrede takvog karaktera da izvinjenje, ispravka ili suspenzija novinara nije dovoljna. Kao sto ne bi bila ni u drugoj profesiji ako ste se krivicno ogresili o nekog.

Na koji nacin sprijeciti da mediji stvaraju negativne stereotipove o pojedinim etnickim zajednicama (npr. Romima)?
Kao sto sam rekla - obrazovanje novinara, stalno. Mi radimo kurseve za novinare koji se sastoje od najprakticnijih uputstava, simuliranja odredenih situacija do organizovanja susreta novinara i predstavnika ili pripadnika etnickih manjina. Znate, kad su strani novinari dolazili u Bosnu ne znajuci da postoje 'Muslimani' i 'muslimani', da je dakle jedno nacionalna pripadnost, a drugo verska - mi smo se zgrazavali nad njihovim neznanjem. Pravilo broj jedan - pre nego se upustis u pisanje o jednoj etnickoj zajednici - upoznaj pripadnike te zajednice. Prosto!? Da, ali se retko radi. Isabel Fonseca, britanska spisateljica, provela je dve godine ziveci sa Romima u Bugarskoj pre nego sto je napisala svoju knjigu 'Zakopaj me stojeci'. Ona se tamo obracunava sa stereotipima o Romima porucujuci isto - pre nego sudite, upoznajte ove ljude. Britanski tabloidi se masovno zgrazavaju nad Romkinjama iz lstocne Evrope koje prose po londonskim ulicama sa sve bebama na dojkama. 'Kakav model ova majka moze da bude svom detetu kad ga od malena uci da je prosnja nesto prihvatljivo?', 'Kako moze ovako malo dete da iznese na ulicu?', najcesca su vajkanja na ovu temu. Isabel Fonseca pak navodi da majke Romkinje sa kojima je ona pricala smatraju da deca treba od malena da okuse stvarnost zivota, kao i da je za dete najzdravije kad je uvek sa majkom. Pritom, one ne mogu da se nacude okrutnosti majki na Zapadu koje su u stanju da ostave dete sa nekim koga ni dete ni majka nisu nikad pre videli, a do koga su dosli preko agencije u kojoj opet nikog ne znaju. Baby-seatovanje za Zapadni nacin je nesto nepojmljivo za romsku kulturu.

A sto vise znamo o nekom manje cemo ga se plasiti, jer stereotipi i oni pozitivni i oni negativni, cesto su posledica neznanja i straha od nepoznatog, drugacijeg.

Brojni su primjeri da mediji negativno ili neadekvatno tretiraju etnicke manjine . No, na koji nacin, kakvim odnosom prema medijima i same te manjine odnosno njihovi predstavnici mogu doprinijeti da se ta situacija popravi i promjeni?

Etnicke manjine tradicionalno imaju strah od medija. I to s razlogom. Evo novinara - evo nevolje! Novinari treba da budu svesni toga. S druge strane, narocito organizacije koje se bave pitanjima etnickih manjina, ili su njihove asocijacije - moraju vise da znaju o medijima. Mi radimo kurseve za NGO koje se bave ovim temama, s namerom da im pomognemo da bolje komuniciraju sa javnoscu, a pre svega sa vecinskim medijima. Dirljivo je koliko malo u ovim NGO znaju o prirodi medija i prirodi novinarskog posla. Dakle, s jedne strane novinari ne shvataju da ove organizacije i te kako mogu da budu dobar izvore dodatnih ili nedostajucih informacija, da ne govorim da mogu da donesu nove teme... S druge strane, iz NGO-a posalju saopstenje osam strana dugo, u subotu uvece, listu koji uopste nema nedeljno izdanje i onda se pitaju zasto se 'ni slovo' nije pojavilo o njima u novinama. Ja sam apsolutno svesna uglavnom veoma lose materijalne situacije u kojima se ove organizacije nalaze, no da bi se bolje komuniciralo sa medijima, ne treba mnogo para. Zapravo postoje prirucnici, kursevi o tome kako se vodi javna kampanja, kako se pise saopstenje, kako se 'navodi' novinar na vasu vodenicu.

Nacionalni mediji poput drzavne televizije i radija imaju posebne emisije o etnickim manjinama i cesto se misli da je time apsolviran problem odgovarajuceg tretiranja manjinskih prava i problema u medijima. Da li su takvi programi dobrodosli i da li je takva praksa i na nacionalnim (javnim) televizijama i u zapadnim demokratskim drzavama ili takva praksa pokazuje jednu vrstu medijske getoizacije koju bi takoder trebalo mjenjati?
Slazem se da to moze nekad da znaci odredenu getoizaciju - i to sa obe strane: ostali programi onda misle da su namirili manjine jer ima jedan 'cosak' za njih. Ako je pritom ta manjinska emisija na jeziku te manjine, a bez prevoda - onda je to dodatna getoizacija, jer kome se obracaju ove emisije nego manjinama. Dakle, stereotipi o njima ostaju, a put do glavnih emisija je suzen, gotovo zatvoren. Opet, cesto su ljudi koji rade u ovim emisijama odabrani prema 'politickoj podobnosti', a ne prema profesionalnim kvalitetima, sto samo onda dodatno stvara predstavu da su oni losiji novinari pa samim tim i losije zajednice. Programi na jezicima manjina ili prosto za manjine cesto se svode na igranje u folklornim odorama i spremanje tradicionalnih jela, pa se stvara josjedan stereotip a to je da manjine nista drugo i ne rade nego igraju 'tradicionalne igre' i spremaju 'tradicionalne kolace'. To ne koristi manjinama. Naravno, ima izuzetaka od ovog pravila, i mislim da su emisije koje pravi Danijela Drastata na HTV-u taj izuzetak. Mlada zena, izuzetno obrazovana, veoma dobar novinar, radoznala, spremna da uci. No, jedna lasta ne cini prolece. Pogotovu ne na televiziji, gde uspeh jedne emisije ne zavisi samo od urednika vec od gomile saradnika, snimatelja, reditelja. Britanski ITV je nedavno hteo da napravi 'pozitivnu pricu' o britanskim Romima. Novinar je uradio relativno dobro svoj posao: istrazio problem karavana, intervjuisao uglavnom prave ljude... No, slika koja je isla uz novinarski tekst govorila je suprotno - ponavljan je kadar jednog djubrista koji je sugerisao da Romi gde god se pojave ostavljaju samo smece. London Gypsy Unit, NGO koji se bavi UK Romima se zalio, ITV se izvinio, no steta po Rome je ostala.

Dakle, da, dobro je da postoje i programi za manjine (BBC recimo ima subotom ujutru program za Britance azijskog porekla, a nedavno je krenula i radio stanica Asian Network), no, ako zelimo da znamo vise o tim manjinama - onda te emisije moraju da budu prevodjene na jezik vecine. I - najbitnije - da budu profesionalno uradene. No, ako hocemo da zaista budemo otvorena drustva u kojima ce se svako osecati kod kuce, a nema razloga da se etnicke manjine ne osecaju tako, pogotovu ne u ovom delu Evrope - onda mora i tzv. mainstream, vecinski program da bude otvoren prema manjinama. Samo kad se negde osecate kao kod kuce onda necete da idete. Ako su Britanci toliko ucinili za svoje manjine, ciji su pripadnici poceli da pristizu u Britaniju tek drugom polovinom 19-og veka, zasto onda to ne moze i na prostorima bivse Jugoslavije gde brojne etnicke zajednice postoje vekovima. Dakle, umesto sto se o manjinama govori samo u politickom kontekstu, pred izbore i ratove, i umesto sto se kriminalcima spominje nacionalnost samo kad dolaze iz neke manjine - televizije, narocito javne trebalo bi da i njih imaju u vidu kad kreiraju svoju 'news agendu'. Na kraju krajeva - svi smo mi u jednom ili drugom trenutku manjine. Vi ste manjina zato sto ste jedini muskarac u svojoj redakciji. Ja sam manjina jer sam jedina samohrana majka u svojoj firmi, on je manjiina jer je jedini Rom u ovoj sobi... Da, dakle, za pocetak, svet vidimo ocima onog drugog. Jer smo onom drugom mi drugi.